Neobično sam počastvovan što sam od strane priređivača i izdavača određen da budem taj koji će, razume se, sa vama izvršiti promociju knjige "RATNI DNEVNIK 1914 - 1918", autora pokojnog Milete Prodanovića iz Pranjana, za koga su stariji među vama čuli, a neki ga i lično znali. Mileta Prodanović, za vreme svoga života, važio je u svojoj sredini za izuzetnu ličnost sa vrlo visokim i moralnim i humanim osobinama, pa i sa svojom fizičkom lepotom. Ta izuzetna ličnost, izuzetna je i po svom spisu koji je ostavio iza sebe. A on, taj spis, je večeras tu pred nama. To je njegov ratni dnevnik vođen od prvog do poslednjeg dana prvog velikog rata. Može se slobodno reći da je dnevnik vođen u nemogućim uslovima u kojima je takav podvig skoro i neostvarljiv. Dnevnik, kako i sam autor navodi, iznosi sve događaje njegove jedinice, kao i sve što je video i zapazio kod naše vojske, ali onako kako je teklo na bojnom polju; zatim teško i mučno povlačenje iz otadžbine, život, na Krfu, reorganizaciju vojske, prelaz na solunski fron, njegov, proboj, pobedu i povratak u otadžbinu, ali i sve autorove, kako kaže, "osećaje i događaje kroz taj krvavi rat". Rukopis dnevnika u originalu, odnosno fotokopiju originalnog rukopisa, dobio sam od priređivača novembra prošle godine da bih pročitao i pripremio se za večerašnji razgovor. Taj originalni rukopis ima 618 strana. Prvi put sam ga video i imao u rukama negde pred sam rat 1941. godine, kada sam kao Božin školski drug prvi put bio u Prodanovića kući. Posle rata sam čuo da je rukopis u toku rata propao, međutim, i srećom, to nije bilo tačno. Tada, pred sam rat, kao mladić od svojih 18 godina, bio sam fasciniran samim rukopisom kojim je dnevnik bio napisan. U našem zahuktalom i nervoznom vremenu nismo u stanju ni jedno čitko pismo sa doslednim rukopisom da dokrajčimo, a često ni lični potpis, a pokojni, opet ću naglasiti i izuzetni Mileta Prodanović, je uspeo da ispiše 618 stranica svoga dnevnika svojim divnim i čitkim rukopisom. Dnevnik je vođen pod strašnim duševnim opterećenjem od prvih dana rata. Jer, autor je 1914. godine, prema dnevniku "15. jula, odmah iza ručka" sa bratom Zdravkom koji je služio u konjici, otišao u Čačak "u ime Boga u komandu". Oba su bili mobilisani. Kada je počeo sam rat prve bitke se vode na Drini, Podrinju i Ceru. Vec 4. avgusta brat Zdravko gine; samo 20 dana po svom odlasku od kuće. Pod takvom ličnom nesrećom autor ima snage da opisuje sve događaje tačno po njihovom redosledu. Svaki pomenuti dan ima svoj datum, a svaki događaj svoj dan. Ali dnevnik nije samo dokumenat, niti su u pitanju samo činjenice koje se ređaju krajnje suvoparne u svom objektivitetu i podacima već je to jedna intimno viđena i vođena istorija, reflektovana kroz događaje koji su se odigravali prema nekoj višoj sili, nepoznatoj i neumitnoj volji i sudbini. Jer, kako kaže veliki filozof O. Špengler "Istorija, to je sudbina". Ona se prelama kroz ličnost autora, ali ostaje do kraja objektivna bez slavopojki, ali i bez naricanja. njegovo iznošenje u dnevniku je puno podataka koji mogu biti i od značaja za one koji žele da vide prvi svetski rat na terenu i na bojištu. Ali ti podaci su uvek preliveni i ličnim doživljavanjem. Pojedine događaje prate opisi prirode i vremenske prilike. To su ponekad skoro književno pročišćeni tekstovi i skoro pesnički doživljeni momenti. Objektivnost u pisanju ovoga dnevnika podseća nas na reči našeg velikana kulture Slobodana Jovanovića, koji govoreći o našim starim memorijalistima i njihovoj objektivnosti kaže: "Kad su uzimali pero u ruke stavljali su se u svečano raspoloženje u koje se čovek stavlja kad piše testamenat ili svedoči pred sudom". Zaista za svo vreme čitanja ovih redova imao sam takav nepodeljen utisak. Autor deluje toliko istinito i uverljivo kao da je pisao pod zakletvom. I pored velikih, skoro nadljudskih napora i patnji nigde u dnevniku ne susrećemo stanje očajanja u onoj meri koja bi dovela do beznađa, do toga da je svaka borba uzaludna, da se treba prikloniti zloj sili, da se treba odreći slobode, svoje samostalnosti i samobitnosti. Taj večiti, opori i gorki optimizam i prkos mnogo nas je stajao, ali smo ostali uspravni, a ne na kolenima na koja ni onda, a verujem, ni danas po diktatu nekih evropskih i svetskih "demokrata" nećemo pasti. Autor je za svo vreme rata, i kod vojnika i kod starešina, bio omiljena ličnost. On to usput i diskretno pominje. Ispred varoši Peći u novembru 1915. godine kada skoro nastaje rasulo i ljudi se počinju vraćati kućama, on iznosi svoj licni napor: "ja sam sa našim vojnicima, kod svih vatri sedeo, bodrio ih i pričao im, a pošto su me svi neobično voleli i poštovali uspeo sam da svo ljudstvo sačuvam, jer su u meni imali i brata i roditelja i svi su kazali - "dokle, ti Mileta, ideš, idemo svi". Za Miletu Prodanovića svi su u bateriji dobri ljudi, jer je on dobar covek. Komandanti i komandiri se smenjuju, ali se ne zna koji su od njih bolji, da li oni što su otišli ili oni što su došli. Svi ordonansi savesni i tačni, svi seizi hitri i vredni, svi vojnici divni borci i još bolje nišandžije i strelci. Svi što rekao pesnik "snose svoju sudbu grubu" bez roptanja i pokude. On je samo dva puta u svome dnevniku izrekao prezir i više gađenje nego mrznju i to prema onima koji su dezertirali. Koliko je zaista bio plemenit najbolje ilustruje slučaj kada se posle kapitulacije Bugarske, njegova baterija kretala prema Kratovu: "Silazeći sa Crnog vrha prema Kratovu sretao sam dosta Arnauta sa porodicama i sitnom dečicom koji su se vraćali svojim kućama ka Strugi iz Bugarske gde su bili internirani. Svi izgledahu mršavi kao senke, dečica bleda i mršava da te je strah pogledati, sve od gladi, bede i golotinje. Veoma me je ovo rastužilo, suze su mi pošle na oči, a srce od tuge cepalo...... Skupio sam nekoliko hlebova i dao ovim Arnautima". Slika Prvog svetskog rata na ovom delu Evrope, iako posmatrana kroz vizuru jedne artiljerijske baterije, a ne sa neke visoko obuhvatne pozicije, jeste slika koja autenticno, istinito i ubedljivo govori o nesrećama i patnjama celog jednog naroda, napuštenog u svojoj pravednoj borbi, ali koja je nosila u sebi nepokolebljivo ono bitno ljudsko: ljubav i borbenost za očuvanje slobode i prezir za nečovečno i zulumčarsko. Time je ovaj dnevnik srastao i sa našim vremenom, našim ljubavima i našim prezirima. - - - - - - - - - - - - - - Dozvolite mi na kraju još par reči. Za vreme drugog svetskog rata kao šezdesetogodišnjak, Mileta Prodanović je svo vreme proveo u Pranjanima. Kroz njegovu kuću prošlo je za to vreme kako narod kaže: "i ala i vrana". Svak je bio primljen, ako je trebalo pomognut i posavetovan. Sa koliko se nedaća i poročnih ljudi morao sresti i protiv njih boriti, to su neki istraživači tih vreme ustanovili i o tome pisali. Samo dva - tri primera: Kada je zlogasni Čanovac, samozvani četovođa orobio stoku nekih porodica iz Leušica i poterao kroz Pranjane uz lelek i kuknjavu vlasnika stoke čika Mileta je naredio svome sinu Momčilu da odmah otrči, stigne Čanovca i uz pretnju nekim njegovim višim komandantima pokuša da stoku oduzme i vrati. Znajući kakav je i koliki autoritet Mileta Prodanović, ovaj haraclija nije smeo dalje stoku terati, već ju je pustio. U kući Prodanovića danima je u kritičnim momentima bio sakrivan maturant, Todor Marković. I još nešto, sticajem prilika pre nekih 15 - 20 godina upoznao sam se sa ing. Brankom Tanaskovićem, tadašnjim direktorom IKL-a, rođenog Pranjanca. Branko je, kao što je nekima od vas znano, bio u partizanima 1941. godine, ali je bio uhvaćen, odvoden na streljanje, prebijan, najzad oteran u logor u Austriju odakle beži, itd. Nešto sam trebao da mu pomognem oko kuće koju je bio podigao u Pranjanima. Na putu do Pranjana razgovor nas je doveo i do Prodanovića i pokojnog čika Milete. Tom prilikom sada već pokojni Branko mi reče: "Svi su Prodanovići dobri, svi do jednog, ali čika Mileta i Nada se izdvajaju". Imao sam utisak da je mislio na Nadu Momčilovu suprugu. Zatim nastavi: "Šteta što ga je ovaj kraj izgubio". Na moju opasku da bi možda bio izgubljen i da nije otišao u Bosnu, već da je ostao u Pranjanima, on mi energično uzvrati: "I moja i još dosta glava stale bi u zalog za njegovu, to da znate". Znam, rekoh, malo sam poćutao i dodao: ali ko zna?! REČ PRI OTVARANJU IZLOŽBE B. PRODANOVIĆA Po drugi put u životu imam čast da otvorim izložbu slika slikara i profesora slikarstva Bože Prodanovića. Prvi put tu čast imao sam pre par godina u Beogradu, i evo večeras pred Vama u Vašem, ali i Božinom i mom Gornjem Milanovcu zbog čega ovih par reči posvetiću koliko Božinim slikama, toliko, kao neki dug, gradu i danima naše mladosti u kome su i kada su počele i potekle prve naše mladalačke želje, žudnje, htenja, vizije i iluzije o životu i budućnosti. Ti protekli dani od pre više od 50 godina još su prisutni u našim sećanjima i kao u nekoj ljubičastoj, ali prozirnoj magli bdiju pred našim posustalim očima. I sećamo se kako smo četvrtkom po podne i nedeljom pre podne (kada nije bilo časova) sa nestrpljenjem dolazili u gimnaziju na vanredne časove crtanja i slikanja gde nas je tome podučavala predivna Stojanka Bošković slikar i profesor crtanja. I sama samo neku godinu starija od nas izdvojila je nas nekoliko sa nešto više talenta ili naklonosti od ostalih i predložila nam da radimo i van školskih časova. I tako je to počelo. Ova divna mlada žena, blaga i nežna sa jezersko - plavnim očima koja me je uvek podsećala na žene iz ruskih bajki stradala je u vihoru rata. A među nama, njenim izabranicima, izdvajao se svojim talentom, ali i ponašanjem i još ponečim, Boža Prodanović. To su bili divni sati i dani. Ja se i sada dobro sećam nekih Božinih radova iz tih dana kao što su: portret Steve Majdanca u ulju; akvarel - portret Dese Đorđević, odnosno Dese Zvizdalove ili recimo pejzaza u ulju sa ekskurzije u Ovčar-banji na kome se u plićaku Moraviče, kao sad da gledam, ogledaju i lepršaju grane topola koje su se nad nju nadnele. Hoću ovim sećanjem što vam večeras iznosim do detalja samo da dočaram snagu doživljaja u tome našem zajedničkom življenju i da naglasim intenzitet utisaka od Božinih crteža akvarela, ulja i linoreza. Ali kao što je rekao Dučić: "Od prošlosti je duša napravljenja Mislim da vam je poznat i on i njegovo delo. I to njegovo delo samo najviše govori, a ja tu o svim osobenostima tog dela smatram da je izlišno da govorim. No ono što ipak treba da naglasim to je da je slikarstvo Bože Prodanovića samosvojstveno i neponovljivo što i jeste osnovno obeležje pravog stvaralaštva. Ono nosi obeležje ovog podneblja, što ga čini autohtonim, istinitim i prepoznatljivim - doživljenim, a ne naučenim i priučenim na nekoj svetskoj galeriji. Boža slika svoje Pranjane i kada je pored Sene u Parizu. Znam neke Božine slike iz Pariza. Tornjevi Notr-Dam i konture Doma invalida, uvek su me nekako podsećali na jesenje konture jasenova i trupla hrastora u jesenjoj izmaglici negde sa pranjanskog Brezaka. Imao je snage da se otme raznim "izmima", uticajima, pomodarstvu, pravcima i strujanjima i da ostane svoj, što nije bilo lako u vreme raznih vika, galama i povika, mena i promena. Zaljubljenik u povijarce brezuljaka između Suvobora i Radočela, Rudnika i Povlena, on na svojstven način vrši jedno začuđujuće transponovanje tih pejzaža u sliku punu preliva bez krutih i grubih kontura, stvarajući svoj autentični slikarski svet. U njegovom slikarstvu kolora ima taman toliko koliko je i potrebno da se svet realiteta pretoči u svet slike. Nekada sam negde pročitao da imati zavičaj, to je što i imati neku čudnu bolest od koje se ne umire, ali bez koje se i ne živi. Naš prijatelj Boža Prodanović boluje tu bolest i na našu sreću i na sreću srpskog slikarstva, od nje nema mu leka. Ovim izložbu činim otvorenom! REČ PRI OTVARANJU IZLOŽBE BOŽE PRODANOVIĆA U jednom svome zapisu Boža je zapisao: "Kada udahneš punim grudima i poletiš sa pticom, među zvezde, na stopalima poneseš prah zemlje rođenja". Taj "prah zemlje rođenja", Boža je proneo kroz celo svoje slikarstvo. Slikarstvo Bože Prodanovića nosi obeležje njegovog zavičaja i podneblja, te ga čini samosvojstvenim i prepoznatljivim, a što i jeste odlika pravog stvaralaštva. Sa tom osobinom, ono deluje istinito i neponovljivo, doživljeno, a ne naučeno i priučeno u nekoj svetskoj galeriji, Boža slika svoje Pranjane i kad je pored Sene u Parizu. Znam neke Božine slike iz Pariza. Tornjevi Notr-Dam i konture Doma invalida uvek su me nekako podsećale na debla jasenova i trupla hratova u jesenjoj izmaglici negde sa pranjanskog Brezaka, odakle je sve i počelo. Dozvolite mi da se na kratko osvrnem na te dane Božinih slikarskih početaka i naše mladosti. Ti dani od pre 50 i više godina još su prisutni u našim sećanjima i kao u nekoj ljubičastoj magli bdiju pred našim posustalim očima. I sećamo se kako smo četvrtkom po podne i nedeljom pre podne, kada nije bilo časova, sa nestrpljenjem odlazili u gimnaziju na vanredne časove crtanja i slikanja gde nas je tome podučavala predivna Stojanka Bošković, slikar i profesor crtanja. I sama samo neku godinu starija od nas, izdvojila je nas nekoliko sa nešto više naklonosti ili talenta i predložila nam da radimo i van školskih časova. Tako je to počelo. Ova divna mlada žena, blaga i nežna sa jezersko - plavim očima, koja me je uvek nekako podsećala na žene iz ruskih bajki, stradala je u vihoru rata. A među nama, njenim izabranicima, izdvajao se svojim talentom, ali i svojim ponašanjem i još ponečim, Boža Prodanović. To su bili divni sati i dani. Ja se i sada dobro sećam nekih Božinih radova iz tih dana: kao što je portret Steve Majdanca u ulju i akvarel portret Dese Zvizdalove ili, recimo, pejžaza u ulju sa ekskurzije u Ovčar-banji na kome se u plićaku Moravice, kao sad da gledam, ogledaju i lepršaju grane topola nadnete nad vodom. Hoću ovim sećanjem koje vam večeras iznosim do detalja samo da ovlaž dočaram snagu doživljaja u tome našem zajedničkom življenju i da naglasim impresije i utiske od Božinih radova. A šta reci o Božinom slikarstvu? Mislim da vam je ono dobro poznato i da su pozvaniji od mene još ranije dali sud o njemu. - Zaljubljenih u povijarce brežuljaka između Suvobora i Radočela, Rudnika i Povlena, on na svojstven način vrši jedno začuđujuće transponovanje tih predela u slike punih preliva gde su stvari predmeti bez krupnih i grubih kontura, a predeli bez naznačenih obrisa stvarajući tako svoj autentični slikarski svet. U tom slikarstvu nema poze i suvišnosti, a i kolora je toliko koliko je potrebno da se svet realiteta pretoči u svet slike. Ta Božina uzdržanost i čini da je to slikarstvo uverljivo i iskreno. Kao što je ostao veran svojim Pranjanima, ostao je veran i svojim motivima. Boža ne izmišlja motive. On nema apstrakcija i kvazi kompozicija. On retko slika enterijer, još ređe mrtvu prirodu. On je sav i eksterijeru, u prirodi, u pejzažu, na proplanku, na obali ili na ulici. Često je i kraj starih zdanja. Ako ga i zateknemo u enterijeru, on je uvek sa nekim, sa pijanistkinjom koja svira, sa slikarkom koja slika, sa barmenima i igračicama. Nikad bez pokreta i ritma života. Ostao je postojan u svom opredeljenju i izboru, jer bez sopstevnog životnog opredeljenja nema ni sopstvene umetnosti. A nije bilo lako ostati svoj, veran svom unutrašnjem glasu i avazu, svome biću i umeću, kroz svo ovo vreme raznih moda mena i promena i kroz zaglušujuće vike raznih bukača i trubača. Samo istinski stvaralac ide za svojim nervom, a ne za tuđim programom. Hvala! Reč pri prijemu nagrade S.O. Gornji Milanovac Poštovani prijatelji, Pripala mi je čast i dužnost da vam se, u ime nas koji smo primili ovo veliko priznanje, zahvalim. Mislim da smo svi od reda i radosni i ponosni. Jedino se možemo pitati, bez lažne skromnosti, da li smo to od ove naše lepe i ne baš mnogo srećne Srbije, naroda i građana ovoga kraja u svemu i zaslužili. Lično sam izuzetno počastvovan primajući ovo priznanje od građana opštine svoga porekla i grada svoje mladosti. Zato se izvinjavam ako vašu paznju zadržim još neki trenutak na onome što smatram da ovom prilikom, pored zahvalnosti treba da kažem. Druge ovakve prilike ne verujem da ću imati. Hteo bih da kažem da se, ne zamerite mi, urazumimo, da postanemo drukčiji, da budemo bolji i odgovorniji, da svoje lične životne momente i motive života ne smatramo samo sebično svojim, da naše življenje bude i življenje sa drugim i za druge. Zato, dragi prijatelji, ne budimo podozrivi, zavidljivi i surevljivi, nemojmo u svome bližnjem gledati svoga suparnika i protivnika, nemojmo ni mi to njemu biti, budimo mu komšija i prijatelj, sapatnik i sugrađanin sa kojim će podeliti i tugu i radost da bi bili duhom bogatiji. Slušao sam pre nekih 20 godina jednu staru narodnu pesmu čije reči sam hotimično zapamtio:
To je kao što rekoh, narodna pesma, nju je narod ispevao. To je njegova poruka. - Jedina prava ljudska radost je ona koja se može podeliti sa drugim, a o muci i da ne govorim. - Ne budimo sićardžije ni u poslu ni u duhu, već bez računice i kalkulacije, izgrađujmo ovu našu Srbiju i umom i srcem, taj naš "Skadar na Bojani", tu našu "kuću na sred puta". Ugrađujmo u temelje te naše kuće više sloge, jedinstva i ljubavi da ne bude, kako reče pesnik vašeg grada Lomović, da ne budu:
Budimo svi Gojkoviće, ugradimo sebe u temelje svoje kuće.
Hvala! |