Henry Louis Sullivan je rodjen 3. septembra 1856. u Boston-u, SAD, a umro je u Chicago-u 14. aprila 1924. godine.
Njegova obuka bila je pretezno u projektima i veoma nesistematicna. U 16. godini on je poceo studije u Massachusetts Institute of technology u Cambridge-u, ali ih je napustio posle samo jedne godine, tada je proveo projektni period u Philadelphia office of Frank Furness, potom je pratio svoje roditelje u Chicago-u. Tamo je radio nekoliko meseci u poslovnici Williama Le Barona Jenney-a, najvaznijeg arhitekte tog vremena u gradu - Chicago School. 1874. godine otisao je u skolu lepih umetnosti u Parizu, ali se vratio u Chicago 1876., tako zakljucivsi svoju formalnu obuku.
Godine 1879. poceo je saradnju sa inzenjerom Dankmar-om Adler-om i 1881.postao je njegov partner. U njihovoj prvoj godini saradnje, oboje su bili u istom maniru dekorativnog eklekticizma, koji je i bio praktikovan od vecine njegovih kolega. To se sve desavalo pod uticajem gradjevina H.H. Richardson-a, posebno Marshall Field Wholesale Store u Chicago-u u periodu od 1885-7., koji je njegovoj arhitekturi dao drugi pravac. Primeri su Selz, Schwab & Co. Factory iz 1887., kao i robna kuca Walker iz 1889, obe u Chicagu; primecene su po jednostavnosti izrade. To su radovi od opeke sa jakom uspomenom na romansku arhitekturu evidentni po slobodnoj kamenoj presvlaci fasade. Kasnije je Saliven ujedinio nekoliko spratova sa trajnim kontinualnim pilasterima kombinovanim sa kruznim arkadama-motiv koji je zatim koristio u skoro svim visespratnim zgradama.
Godine 1889. Saliven i Adler su zavrsili Auditorium Building u Chicago-u. Njegove razlicite funkcije, pozoriste da sedi vise od 4000 ljudi, hotel i poslovna zgrada i njegova slozenost su bili izazov za obojicu, kako za Adlerov tehnicki i naucni talenat tako i za Salivenovu umetnicku vestinu. Uprkos genijalnim tehnickim detaljima i bogatoj kao i fantasticnoj dekoraciji, zgrada odrazava neumerene zahteve programa, posebno u manjku jedinstvenosti ujedinjenja sa njenom fasadom, ciji brojni kompozicioni motivi nisu bili adekvatni da izraze neodoljivu zapreminu tj. voluminoznost. Saliven je vise bio uspesan u radovima koji ce uslediti, u kojima je bio sposoban da pronadje forme koje bolje pristaju neuobicajenim proporcijama novih skeletnih konstrukcija.On je napustio klasicnu horizontalnu podelu na fasadi i izrazio gomilu identicnog i za vecinu delova funkcionalno neutralno, podove sa znacenjem vertikalne artikulacije Wainwright Building, St. Louis, period od 1890-1., Schiller building, Chicago 1892., Stock Exchange, Chicago 1894, Guaranty Building, Buffalo 1895.
Na mestu istorijskih uspomena on je upotrebio, kad je to klijentov budzet dozvoljavao - ornament zasnovan na jednostavnim formama ili ogranicen pojedinim clanovima ili onim sto se pruzaju preko cele fasade. Posle podele sa Adlerom Salivenove narudzbe i zadaci su povecani znatno, uprkos licnim problemima koji su da ih nije bilo jos vise povecali njegov arhitektonski kvalitet. 1899. i 1903.-4. izgradio je svoju najvazniju gradjevinu, Schlesinger i Mayer danas Carson Pirie Scot & co. robnu kucu u Chicago-u. Umesto akcentovanja vertikalnih konstruktivnih elemenata on je sada uzeo skeletnu odredjenu podnu visinu uspravne potpore kao osnovu njegove kompozicije. Dok je naglasavao ovaj sistem na visim spratovima znacenjem presvlake od bele terakote i duboko udubljenim prozorima, on je oblozio dva niza sprata sa bogatom, energetskom ornamentalnom sarom.
Saliven je varirao formalne mogucnosti predstavljajuci tip konstrukcije u drugom zadatku koji je dobio da projektuje fasade postojecih zgrada, i to : Bayard Building u NY iz 1898. i Gage Builiding u Chicago-u iz 1898-9.Na srecu, ogranicena priroda njegovih kasnijih zadataka, omogucila je njemu bez mogucnosti da tezi za radikalnijom tendencijom fasade njegove dalje robne kuce u Chicagu. Zgrade kao National Farmers Bank u Owatomi Minnesota iz 1907-8 su impresivno izrazile sa njihovim jedinstvom volumena i forme kao i kroz snagu njegovih detalja i ornamenata.
Dug put od prve skeletne zgrade presvucene sa istoricnim fasadama tih zgrada u kojima su strukturne dimenzije omogucile realnu osnovu za umetnicke formacije eksterijera, reci koje su upravo lako bile recene, izjavljene od strane Mies-a, su odraz Salivenovog ubedjenja da umetnost mora biti pronadjena naucnim metodom. Nijedna zgrada 19.veka ne odrazava ovo misljenje jasno kao sto je Slezingerova i Majerova robna kuca. Suprotno tome je Salivenova koncepcija kao protagonista organske arhitekture. Ali organskog aspekta u smislu forme izvedene iz prirode, od njegovih zgrada zamisljeno je da povrsina ornament , cije izvanredno bogatstvo izgleda u mnogim slucajevima kao zbunjujuca kontradikcija estetske objektivnosti strukturalnih zahteva. Njegova cesto navodjena i cesto pogresno shvacena maxima da forma sledi funkciju nije vidjena kod Salivena kao poenta odstupanja za organsku arhitekturu u maniru Frank Lloyd Wright-a. Ona je vise izvedena od empaticnog odbijanja bilo koje autonomne forme u zgradama koje nisu uspele da uzmu opravdanje funkcije i konstrukcije.