Rodjen je u Osaki, Japan 4.septembra 1913. godine, a umro u Tokiju, Japan 22.marta 2005. godine.
Studirao je na univerzitetu u Tokiju, gde je bio vanredni profesor i predavao sve do 1972. godine. Posle diplomiranja pristupio je birou Kunio Makeyawa-e koji je bio bivsi clan Le Korbizjeovog tima arhitekata. Za Tange-a je Le Korbizjeova izuzetna poetska izrazajnost bila nesto vise od jednostavne artikulacije Internacionalnog stila. Za vreme rata u kome je Tange uzeo ucesca u vidu postdiplomskih kurseva na Tokijskom univerzitetu, posto je dao ostavku u Mayekawa birou, osvojio je prve nagrade na dva odvojena takmicenja, jedno za spomenik na planini Fuji 1941.godine, a drugo za Kulturni centar u Bangkoku. Na ovim konkursnim takmicenjima je demonstrirao izuzetnu sposobnost da kombinuje mnostvo dinamickih metoda u planiranju gradova sa eksplicitnim simbolickim formama koje su izvedene iz tradicionalnih japanskih arhitektonskih stilova.
U periodu odmah posle rata, Tange se koncentrisao na planiranje velegrada, 1949. osvojio je prvu nagradu na konkursnom takmicenju za mirovni centar u Hirosimi, koji je bio zamisljen kao novo gradsko jezgro, posto je grad bio veoma razoren dejstvom atomske bombe.Osim nekoliko ranije konstruisanih privremenih struktura, ovaj projekat je bio Tangeov prvi znacajni rad i on je bio pozvan da ga prezentira CIAM-u 1951.godine,u vezi sa temom jezgro grada. Ova prezentacija je zamisljena da posluzi kao njegov internacionalni debi. Ipak, kao dodatak univerzalnosti dizajnerskog opsteg koncepta, moguce je pronaci u ovom projektu istu tendenciju koja je formirala osnovu njegovih nerealizovanih u konkursnih takmicenja za vreme rata. Iako ocigledni, nacionalni elementi koji su bili prisutni u njegovim ranijim takmicarskim radovima sada vise nisu bili prisutni. Dve zgrade Mirovnog centra jasno pokazuju kako je njegov osecaj,jasno inspirisan tradicionalnom japanskom arhitekturom, bio ukomponovan u dinamicku gradsku urbanu kompoziciju.
U godinama koje slede, Tange je projektovao brojne javne zgrade koje su ispoljavale iste karakteristike. Takodje je razvio pun potencijal strukturalne forme, bazirane na najmodernijoj tehnologiji,i kao vodecu figuru modernih tendencija i kao vodeceg u potrazi za novim identitetom japanske nacionalne arhitekture. U stvari, oko nesuglasica sta bi posleratna demokratska forma nacionalne japanske arhitekture trebalo da preuzme, Tange je nastavio sa idejom da novi stil treba da sintetise dva suprotna pola stare umetnosti i civilizacije u Japanu, a to su Yayoi kultura ( u smislu slicnom Niceovom konceptu Apola u grckim tragedijama) i Yomon kulture (Niceov Dionizis).Kagawa poslovni objekat i Metropoliten hala u Tokiju, oba izgradjena u kasnim pedesetim, su predstavljena u duhu Yayoi tradicije. Dok Sogetsu Kaikan hala u Tokiju iz 1956. do 1958. godine, koja je kasnije demolirana, kao i Sportska arena u Takamatsu, u duhu su Yomon tradicije.
U sezdesetim godinama, Tange je predstavio sasvim dinamicnu predstavu u projektovanju javnih zgrada kao i u projektima urbanog dizajna. Ovi projekti su opet bili bazirani na sintezi neobicnih simbolickih formi u manirima koji svedoce o Tangeovoj odvratnosti protiv radjanja moderne arhitekture. On je cak izokrenuo izraz funkcionalizam stavljajuci da samo moderno moze biti funkcionalno. Takodje, razvio je sistematsku metodu kompozicije reprezentovane sistemima urbanih jezgara i konceptom komponenata tzv.metabolizam. Tokijska nacionalna gimnasticka dvorana iz 1964.godine kao i Yamanashi novinarski i radio centar iz 1966. godine su jedni od najznacajnih radova tog vremena.
U kasnim sezdesetim godinama nacrtao je brojne predloge za prekomorske projekte i nastavio je sa tim tokom sedamdesetih godina, periodom u kome je arhitektonska aktivnost u njegovoj domovini dozivela pad.Ipak, u ovim medjunarodnim projektima, japanska osecajnost koja je karakterisala njegove ranije radove je prividno iscezla, i njegov rad se kasnije priblizava tzv. postmoderni u arhitekturi, slicnoj kao u Americi (USA), i Evropi. 1987.godine dobio je Pritzker nagradu za arhitekturu.
