Wohnhaus
Bruecke Wienzeile
Otto Wagner Pavillon
Poste Savings Bank
Oto Vagner (Otto Wagner) rodjen je u Penzingu kod Beca 1841. godine, umro je u Becu 1918. godine. Prethodnik je arhitekture 20. veka kao i planiranja gradova. Osnivac je Wienna School * Becke skole, ciji su najistaknutiji clanovi bili Loos (Los), Hoffman (Hofman) i Olbrich (Olbrih). Igrao je ulogu u Austriji ekvivalentnu Salivenu Sullivanu u S.A.D., Van de Veldeu u Belgiji i Berlageu u Holandiji. Mozda vise nego bilo koji drugi arhitekta, njegov rad odrazava, velike promene u ukusu koje su uzele maha na prelasku vekova.
Poceo je studije na Technische Hochshule Vienna, Tehnickoj Visokoj Skoli u Becu. Proveo je neko vreme 1860. na Berlin Bauakademie i zavrsio svoje obrazovanje na Akademie der Bildenen Kunste, Vienna, Skoli arhitekture u periodu 1861. do 1863.god.
Prva faza njegove karijere je oznacena kao istoricisticki prikaz projektovanju. On je prihvatio forme klasicizma izvedene od Tuscan i Florentine High Renaissance * toskanske i firentinske visoke Renesanse, zatvorene planove koji su bili jasni i logicni kao i strogo geometrijski. Njegov rad doneo mu je veliku reputaciju tako da je bio pozvan 1890. da nacrta semu za kompletno ponovno planiranje grada Beca. Jedini predlog koji je od ovog materijala bio ostvaren bila je konstrukcija za Stadtbahn (1894-7) kao i zeleznicka mreza Metropolitan. Godine1894. bio je istaknuti vodja posebne klase arhitekture na Beckoj Akademiji. Ova godina takodje oznacava otvaranje druge faze razvoja u njegovom radu.
Period od 1894. do 1901. okarakterisan je istovremeno racionalnom koncepcijom arhitekture kao i odusevljenje modernim ornamentima Ar Nuvoa. Dok je Van de Velde otvarao njegovu poznatu kampanju u Briselu da ocisti formalni jezik arhitekture* Deblaiement d'art 1894. god, Vagner je dao prednost nauci u svojim predavanjima na Beckoj Akademiji,nazvavsi tu nauku Modernom arhitekturom.
Moderna tj. nova arhitektura po njegovom vidjenju, mora uzeti zahteve modernog zivota kao svoj cilj, a takodje mora naci adekvatne forme da ih izrazi. Dve godine posle Sullivanovog (Salivenovog) Ornament in Architecture 1892 i tri godine pre prvih stavova Loosa, Vagner je ustanovio horizontalne linije, ravne krovove, reduktivisticki stil, kojim bi nacrtao snagu izraza, od striknog postovanja strukturnih principa i istinskog koriscenja materijala.
Stadtbahn stanica u Karlsplazu 1888-9, je tipicna za ovaj tranzicioni period. Upotreba celicnog rama saglasnosti sa francuskim modelom, bila je u skladu sa Vagnerovim teoretskim zahtevima.
U svom radu uspostavlja kompromis izmedju doktrinarnih zahteva i estetske forme. Kasnije, ide jos radikalnijim putem, sto vidimo kod projekta Poste Savings Bank u Becu iz 1904-6, sa dominirajucom ekonomicnom trapezoidnom formom plana , koja se harmonicno razvija oko centralnog jezgra. Uocavamo osecaj za monumentalnost, zatim fleksibilno rukovanje prostorom, kompletno izbegavanje ornamenata kao i savrsenu kombinaciju celika i stakla. Tako ova gradjevina predstavlja jedan od najociglednijih repera u istoriji moderne arhitekture.