Preporučujemo

Prijatelji

psihologija
igre za decu


Ludwig Mies van der Rohe


Stolica Barcelona


Neue Nationgalerie, Berlin


MLK biblioteka


IBM Building, Chicago


Lafayette Pavillion apartmani


Lake Shore Drive


Seagram Building, New York


TD Centre, Toronto


Farnsworth House, Plano, Illinois


Stambeni distrikt


McCormick House


Villa Tugendhat


Grob Ludwig-a Mies-a van der Rohe-a

Ludwig Mies van der Rohe je rodjen u Ahenu, Nemacka, 27.marta.1886., a umro je u Cikagu, SAD 17.avgusta 1969.g. Jedan je od 4 najuticajnija arhitekta XX veka, pored Le Korbizjea, F.L.Rajta i Valtera Gropiusa.

Mies nije imao formalnu obuku u arhitekturi, njegova uvodjenja i uputstva u gradjenje kao i posveta gradjenju su, pre svega, izvanredan umetnicki opus koji njegova arhitektura u sebi nosi, i u vecem stepenu, poticu od njegovog oca, majstora-zidara i kameno klesara. U Ahenu, ucio je da crta kao dizajner za stuko dekoraciju. 1905. g.otisao je u Berlin, gde se bavio projektovanjem kao arhitekt, i bio je specijalizovan za drvene strukture u gradjenju. Kao majstora ovog materijala, dali su ga na zanat u trajajanju od 2 godine kod Bruno Paula, vodeceg dizajnera namestaja toga vremena. Godine 1908. Mies se pridruzio Peteru Berensu vodecem i najplodnijem arhitektu u Nemackoj toga vremena i sa njim proveo 3 godine u naporonom treningu za arhitektu i dizajnera. Tu je, sem uticaja fabricke arhitekture, primio i uticaje Sinkela i neoklasicizma, zatim jednostavnost, proporcionisanje, formu i ekspresivnost detalja, ali i strogost u znacenju. Mies je imao otvoreniji pristup Berensovom uticaju i vise je koristio kombinaciju neoklasicnog i masinske pritupe u dizajniranju i materijalizaciji, jer je bio i nadzor za jednu od konstrukcija Berensovih monumentalnih gradjevina, Nemacku Ambasadu u St. Petersburgu iz perioda 1911. do 1912. god.

Napustio je Berensa 1911. godine, a zatim projektovao nekoliko kuca u neosinkelovskom stilu koje imaju srodnost i sa Berensovim radom. Najzapazenija je svakako kuca i galerija madam Helene Kroeler iz 1912.g. Zbog tog projekta, morao je da poseti Holandiju, gde se upoznao za radom H.P. Berlage-a koji je u svojoj zemlji bio neka vrsta duplikata Berensa. Kako se Berens primarno bavio formom, Berlage je izveo njegovu modernu arhitektonsku filozofiju od moralistickih teorija 19. veka od "casne" ekspresije izradjene od strukture i materijala, koje su bile goticke radije nego klasicne u inspiraciji. Zajedno posmatrano, Berensov naglasak na formi, a Berlageov na otkrivanju strukture i materijala i njihova zajednicka zelja za novom arhitekturom, bila je vazan uticaj na Miesov razvoj, tako da se njegov romanticki neoklasicizam nastavio se do kraja I svetskog rata.

Mies-ova karijera u modernoj arhitekturi bila je iznenada lansirana serijom projekata, od 1919. do 1924. godine, koji su bili zadivljujuce promenljivi i originalni. Odrazavali su smisao slobode u posleratnom Berlinu koji je iznenada pao pod uticaj De Stijla iz Holandije i konstruktivizma i suprematizma iz Rusije. Mies je bio aktivan u tim politickim i umetnickim previranjima i kao dizajner i kao propagandist, bio je medju osnivacima casopisa G za Gestaltung, kreativne snage, koje su bile posvecene modernoj umetnosti. On se prikljucio Novembergruppe, osnovanoj 1918. i imenovanoj posle meseca republikanske revolucije; ova organizacija je takodje publikovala i objavila moderni pokret. Mies je upravljao arhitektonskim odsekom u periodu od 1921. do 1925. godine, takodje, na godisnjim izlozbama Novembergruppe su se pojavili njegovi rani moderni projekti prvi put. U prvom projektu oblakodera od trougaonih formi, iz 1919. g. i drugom projektu i iz perioda 1920. i 1921. g. od zakrivljenih slobodnih formi, Mies je dao dramatizaciju odrazavajucih kvalitetnih materijala od stakla u povrsinskim oblicima. U stvari, slobodna forma zakrivljenosti drugog, od ovih oblakodera bila je specificno odredjena oblikom koji je proizvodio najvecu igru svetlosti preko zgrade.

Projekat za armirano betonsku poslovnu zgradu iz 1922. godine, bio je vise prorockog karaktera, i bio medju prvim karakteristicnim gradjevinama i jednim od standardnih motiva moderne arhitekture. Posle ovoga, zakljucuje ovaj deo arhitektonske postavke sa jos 2 projekta kuca. Jedan iz 1923. g. za seosku kucu od cigala, u kojoj koristi De Stijl principe. Opekarski paneli na plocama ispunjavaju, gde je potrebno, u kombinaciji sa zidnim panelima od poda do krova i moduliraju prostorni kontinuitet u prostoru, u vidu aranzmana trajno asimetricne ravnoteze, projekat je tako predstavljao u cistoj formi istinsko arhitektonsko dostignuce sa De Stijl principima kompozicije, dok su raniji poduhvati imali kubisticku mesavinu sa De Stijl elementima. Projekat za betonsku strukturu je ukljucivao formu koja se siri u zupcastoj kompoziciji, oko vise terasastog mesta. Takodje, horizontalnost kuce i nepravilnost mase u saglasnosti su sa glavnim elementom, ali protivrece kompaktnoj cistoj prizmi koja dominira prostorom. Ovaj objekt predstavlja Internacionlani stil u arhitekturi toga vremena i u tom smislu ova kuca kao da gleda u buducnost, ka razvoju internacionalnog stila od 1930. g.

U drugoj polovini dvadesetih, videlo se samo nekoliko izvedenih zgrada u Mies-ovom modernom stilu. Najistaknutiji medju njima, bio je Spomenik Karlu Libknehtu i Rozi Luksemburg u Berlinu 1926.g. koji je kasnije bio unisten. Struktura ciglenog zida, koji ima horizontale u povrsini i projektovan je kao kutija sa opadajucim elementima, bio je medju nekoliko znacajnih memorijala podignutih u XX veku. Takodje, dve kuce od cigala Wolf kuca u Gubenu iz 1926.g i Herman Lange kuca u Krefeldu iz 1928.g., podsecaju koliko daleko je Mis dosao do predratnog neosinkelizma i koliko mnogo je njegov raniji neoklasicizam nastavio da utice na njegov rad. Wolf kuca je posebno fina, zbog preciznosti izvedenih zidova opeke, a u apstraktnom aranzmanu radjena je kao spomen na Libkneht-Luksemburg spomenik. Njegov rad je dostigao zrelu fazu u tom vremenu, i to: sa 2 glavna rada, kao sto su Weissenhof siedlung u Stuttgart-u iz 1927. god. i Nemacki paviljon za izlozbu u Barseloni iz 1928.-9.g.

Posle ovog paviljona, projektovao je najvaznije kuce u svojoj karijeri arhitekte, povrsinsku Tugendhat kucu u Brnu 1930. g, koja je izgradjena na blagoj kosini prezentirala zatvoreni jednospratni front ka ulici, sa kontinualnim prostorom nizeg sprata koji ima stubove i slobodno stojece panele. Sve ovo je, ponovo podsetilo na stil Barselona paviljona, tu je, kao i u prethodnim objektima, bogatije izlozen namestaj, koji je takodje radio autor, da bi kompletno predstavio svoj opus i projektovanje za narucioca.

Medju projektima koje je radio ranih tridesetih god., projekti za kuce medju zidnim dvoristima su najinteresantniji deo njegovog rada. Mada su opkoljavajuci, zidovi od cigala su povremeno otvoreni za pogled, tako da su terasasti objekti tj. kuce razlicitih velicina izdvojene zidovima i u vidu su jedne linearne forme.

Po Miesovoj preporuci, unapredjen je Hannes Meyer kao direktor Bauhausa 1930.g. Medjutim, 1932.g doslo je do pritisaka ekstremnih desnih politicara, sto je uzrokovalo da se on preseli u skolu od Dessau-a ka Berlinu, gde je imao projektnu praksu i egzistenciju kao privatni institut, sve dok su nacisti forsirali zatvaranje 1933.g, neprijateljsko politicko okruzenje, napravilo je situaciju otezanom za rad u Nemackoj, tako da je u leto 1937.g , kada je presao pedesetu Mies emigrirao u SAD, i tamo je 1944. g. postao americki gradjanin. 1938 .g. on je bio pozvan da predaje u Ilinois Institutu Tehnologije, tada Armour Institutu u Chicagu.

Njegovi prvi veliki radovi, planovi i zgrade za IIT od 1940.g, ustanovljavaju centralnu temu njegovog americkog rada, istaknute mrezaste metalne ramove, neutralne pravougaone zapremine. On je video cistije mesto, koje se sastojalo od brojnih gradskih blokova na juznoj strani Chicaga, kao idealizovanog prostora, vise kao podijum Berselona paviljona. Takodje, kao prve zgrade koje su isle za projekt IIt campusa, on je izgradio staklene i metalne kuce za Dr. Edit Farnsworth u Fox Riveru, Ilinois u periodu od 1946 - 50 god. Osnovna sema osnove ove kuce bila je i kasnije upotrebljena kod njega u projektu za Crown Hall skolu arhitekture i dizajna za IIT u periodu od 1952. do 1956. g , da bi kulminacija serije paviljonskih objekata bila Nacionalna galerija u zapadnom Berlinu iz 1962 do 1968. godine.

Kao sto osnovni paviljon moze biti mutiplikovan u seriju zgrada, tako i skeletni oblakoder moze. Njegova 2 klasicna oblakodera Lake Shore Drive apartmani iz perioda 1950. do 1951. god i Seagram Building u NY iz 1954. do 1958.g., koju je radio sa Philipo m Johnsonom, jedna zgrada je u kontrastu sa drugom na neki nacin. U Lake Shore Drive apartmanima vertikalni blokovi su smesteni u desnim uglovima jedan prema drugom, kroz uzan interval prostora. "I" grede kao projekcije zidova se pojavljuju da zatvore prozore koji idu preko, kako oblikovno, tako i vizuelno. U Seagram Buildingu, su u okviru elementarnog razvoja zgrade kao solitera, servirani razliciti svrhovni elementi. Sve je uradjeno, u duhu minimalizma i kocepta "MANJE JE VISE!" To je u neku ruku i paradoksalno ispunjenje njegovog ideala arhitekture i purizma koji je nosio u sebi celog svog radnog veka arhitekte.

Login