PREDEO I ARHITEKTURA
U savremenom diskursu predeo prestaje da egzistira kao puka pojavnost, već bukvalno postaje transcendentalan medijum u kome se rasipanjem fizičke figuralnosti objekta briše pojavni okvir samog objekta. Disperzijom objekta unutar konteksta predela dovodi do poistovećivanja objekta sa samim predelom. Objekat zapravo jeste ekvivalent predelu, a relacija kuća/predeo više nije jednostavna i jednoznačna, već postaje kompleksija, strukturalno dublja i vešeznačna.
KONCEPT – DEMATERIJALIZACIJA
“... kamuflaža nije više bukvalno uklapanje u prirodu i pejzaž..., već utvrđivanje dijaloga između fenomena naturalizacije” - Duncan L.
Promenom karaktera atmosfere, u fizičkom i simboličkom smislu, menja se mesto, njegovo prvo značenje, genius loci. Mesto postaje nestvarno, dematerijalizovano, pretvara se u “crtež mesta, konstrukciju, artificijelni prostor”. Arhitektonska “kontrola” prirodnih supstanci stvara novu, tehnološku prirodu, u sadejstvu sa drugačijom, naturalizovanom arhitekturom. Prirodni i veštački mehanizmi, međutim, nisu u antagonizmu. Oni zajednički “rade” u procesu nestajanja i nastajanja različitih vidova materijalnosti. Tamo gde nestaje prva, pojavljuje se druga materija, nova, artificijelna Priroda.
Dematerijalnosti se u najširem smislu tumači kao pojava oslobađanja arhitekture tradicionalnih stega čvrstoće, stabilnosti i trajnosti u fizičkom, socijalnom i psihološkom kontekstu. Paradoks materijala u ovom procesu olakšavanja odigrava se na semanatičkom nivou, bilo da se radi o simboličkom sponiranju ili odstupanju od materijala. "Slabu arhitekturu" nedvosmisleno treba prihvatiti kao metonimsku jezičku figuru, čije se svrednosno značenje meri snagom arhitekture da ostvari fluidnost, fleksibilnost i otvorenost za konflikte i percepcije u mišljenju.
O PROJEKTU
Prvi "trag" je trag reke, koji je uzet kao materijalno okruženje, podloga u, na, kroz, nad koji objekat vizitorskog centra zauzima svoje mesto. Dugi "trag" je trag mosta. On je označen kao nematerijalni kontekst, čija se "pojavnost" prvo naglašava, zatim deintezivira, i na kraju u potpunosti gubi. Dematerijalnost doživljaja postignuta je naglašavanjem pravca prostiranja nekadašnjeg mosta putem vertikala, koje predstavljaju artificijalne vlati trske.
Vizitorski centar teži pomerenju percepcije materijalnosti Mosta. Krećući se kamenom stazom prema ostacima posetilac doživljava postepeni prekid percepcije Opažanje više nije pouzdano u značenjskom i vizuelnom smislu. Stanje dezorijentacije i potpune nematerijalne realnosti duž poteza prostiranja ublažava se akcentovanjem suprotnosti reke i "mosta".
Prema navedenoj dvostrukoj podeli, viziterski centar ima dve jasno razdvojene celine. Prvu celinu čini korisnički deo koji svojom formom prati prati konfiguraciju i topografiju terena formirajući na taj način novi, artificijalni predeo. U njemu su smeštene galerije, kancelarije, restoran, apartmani... Drugi deo predstavlja istorijsku komponentu projekta, oličenog u "tragu" mosta. Trag mosta jeste pravac kojim se nekad, povezujući dve naspramne strane Dunava, most pružao. On je materijalizovan putem kamene staze u karakterističkom slogu i dematerijalizovan putem vertikala čiji intenzitet koncetracije opada od kopna ka vodi. Ovim opadanjem inteziteta htelo se prikazati da most više ne egzistira u realnosti, već jedino samo u našoj imaginaciji. Svaki posetilac u svojoj mašti konstruiše "stvarni" izgled mosta, dok su vertikale postavljene jedino da ukažu na visinu do koju je most nekada imao. Svojom mentalnom konstrukcijom posetilac povezuje dve strane reke u jednu kontinualnu, neprekinutu celinu.