Muzej Guggenheim

Naručioci su jednostavno tražili da im sagradi mesto gde će na odgovarajuci način izložžti svoje slike, a dobili su jednu od najneobičnijih građevina Amerike, pa i čitavog sveta. Jedini problem je bio što su se u tom zdanju slike veoma loše smeštale (čak se one velike nisu mogle ni smestiti). Sve u svemu, jedino što je Muzej efikasno prikazivao bilo je - sebe samog. Sasvim dovoljno za istoriju umetnosti: i zaista, Muzej Gugenhajm je među najpoznatijim u svetu, mada je malo onih koji bi umeli da navedu dela koja su u njemu videli. Uostalom, za slike se uvek može sagraditi drugi muzej.
Ali, pređimo na činjenice. Gugenhajm-ovi su jedna od najuglednijih američkih porodica. Rodonačelnik dinastije, Majer Gugenhajm je iz rodne švajcarske stigao u Pensilvaniju, negde sredinom devetnaestog veka, put ka uspehu započeo jednim uvoznim preduzećem, a bogatstvo učvrstio poslovima s rudnicima. Sinovi i unuci su nastavili putem koji je on prokrčio, dodajuci tome - kao što je uobičajeno kod bogatih američkih porodica - politiku i diplomatiju. I, shodno zlatnom pravilu po kojem bogatstvo traži potvrdu društva, osnovali su mnoge ustanove za razvoj umetnosti i unapređivanje nauke: ono što se u Americi naziva fondacija. Jedna od tih je bila Solomon R. Guggenheim Foundation, posvećena modernom slikarstvu. Tačno (ali i naivno) upravnici Fondacije su smatrali da muzej moderne umetnosti treba da bude delo velikog modernog arhitekte. Obratili su se Rajtu zatraživši od njega da projektuje zgradu u koju će moci da smeste svoju kolekciju koja se stalno uvećavala. Predviđeno je da se Muzej nalazi u samom centru Njujorka, u Petoj aveniji.
To je bila prva greška. Ako je bilo nešto što je Frenk Lojd Rajt mrzeo uporno, divlje, do srži, to je bio veliki grad: ne Njujork, sam koncept "grada". Citirajuci Emeirsona, ponavljao je
da "grad čoveka čini društvenim, elokventnim i... izveštačenim. Negde 1931. godine je odlučno izjavio: "Na oblakoderu se jasno uočava kontrast između mehaničkog faktora i mehanicističkog lukavstva, između automobila i lifta. Treba odabrati ili jedno ili drugo. Ja sam odabrao automobil." Predlagao je da se grad rasprši u razuđen sistem porodičnih kuća od kojih bi se svaka nalazila u središtu terena kružnog oblika (šta bi bilo sa prostorom između jednog i drugog kruga, onim koji je jedan kritičar definisao kao "deo švajcarskog sira koji ne zauzimaju rupe", Rajt nikad nije objasnio). Dakle, postojali su svi uslovi da zgrada muzeja postane trn u oku grada. Kao što je i postala (što, jasno, ne čini čast gradu s njegovim kvadratnim "parcelama", vec Rajtu i njegovoj sposobnosti da stvori oblike koji su zaista dostojni coveka).
Ali, upravnici Fondacije Gugenhajm nisu znali (ili se na to nisu obazirali) da se Rajt, u svojoj stalnoj potrazi za oblicima koji bi bili sve prilagodeniji prirodnom životu, koji bi odgovarali stvarnim ljudskim potrebama a ne apstraktnom intelektualizmu (onome što je on nazivao "organska arhitektura"), počeo da se odrice kvadrata i pravougaonika, oblika iz kojih su nastale "kutije za pakovanje", ispitujući prvo mogucnost trougla i višeugla (oblike mineralnih kristala), zatim kruga, linije koja je dovršena ali neograničena, i zapravo krenuo ka logicnom koraku dalje - od kruga ka spirali (obliku školjke, "plastične i neprekidne"): a šta je to nego krug obogaćen trećom dimenzijom, krug u pokretu, najzad, neograničena i beskrajna linija. Došavši do toga on je prosto morao da sagradi veliku, veličanstvenu spiralu koja je predstavljala ostvarenje njegovog tadašnjeg načina mišljenja. Nešto slično je već bio pokušao da predloži jednom svom bivšem klijentu za parking uz samoposlugu i ispalo je loše. Spiralu je vec pre toga projektovao za jednu opservatoriju (prokopavši na crtežima čitavu planinu), pokušavao je da je predloži za planinarski dom - sve uzalud. Ali, uspeo je da ubedi Fondaciju Gugenhajm da bi od spirale nastao sjajan muzej i tako mu je najzad pošlo za rukom da ostvari prostor puževe školjke.
Da bi ga sagradio, trebalo mu je više od petnaest godina. Svakako ne zbog sopstvenog otezanja ili zato što nije imao jasnu predstavu o onome što hoće: preliminarni nacrt načinjen 1943. godine (jedan od onih sjajnih crteža u punoj perspektivi koje je Rajt sistematično pravio kao studije i prikaze svojih građevina i koji su prava umetnička dela) pokazuje sa svim detaljimakakvo ce biti konačno ostvarenje koje, na žalost, nije još bilo dovršeno kad je arhitekt preminuo, 1959. godine.
U suštini, to je velika rampa koja počinje od tla i spiralno se penje načinivši pet koncentričnih krugova. Kod svakog kruga postaje sve šira (dakle, prostire se ka "spoljašnjosti same građevine) tako da se čitavo zdanje širi nagore, kao prevrnuta kupa (profil koji je tipičan za mnoge Rajtove zgrade). U unutrašnjosti spirale je ogroman centralni prazni prostor. Osvetljenje dolazi s velikog staklenog krova koji zamenjuje uobičajenu tavanicu i kroz pojas prozora koji takođe počinju u prizemlju i bez ikakvog prekida slede tok spirale. Na prvom spratu betonska forma nalik silueti cipele spaja glavnu spiralu s manjom kružnom građevinom koja ima reprezentativnu funkciju, a u isto vreme predstavlja vezu između kružnih struktura i pravougaone parcele zemljišta na kojoj se uzdiže Muzej. To je uzbudljiva celina čiji je efekt pojačan apsolutnim nepostojanjem bilo kakvog ornamenta: ni jednog užljebljenja, reljefa, bilo kakvog ukrasa koji bi poremetio glatke betonske zidove. Ovo je veoma neuobičajeno za Rajtova dela koja su često bila veoma bogato ukrašena (ponekad čak do te mere da su ukrasi onemogućavali kompletno sagledavanje građevine u prostoru, jer je Frank, majstor u promišljanju i ostvarivanju prostora imao, po otrovnoj opasci jednog od svojih biografa "ukus viktorijanske vezilje". Ali je Rajt, koji je povodom svog dela voleo da citira Laocea (kineskog filozofa koji je pet stotina godina pre Hrista rekao da je "stvarnost jedne
građevine praznina koju ona sadrži") dao prikaz onog što sam podrazumeva pod tim rečima. On - koji je mrzeo "kutije i žalio svoje kolege zbog nesposobnosti da odu dalje od banalnih šema XIX veka, zasnovanih na nizu stubova ukrštenih s nizom traverzi (govorio je da im se divi, ali da mu takvo osećanje ne pobuđuju i njihova dela) on, koji se gnušao smrtne neprirodnosti zgrade prepune ivica, jer je u prirodi i životu sve fluidno, neprekinuto, integrisano - nije nikada ostvario tako kontinuiranu strukturu, "više ljusku jajeta, nego strukturu ukrštenih preseka".
Niti se, ponjemu, radilo o nekom divertismanu. To je bio oblik koji je najviše odgovarao muzeju slikarstva. U prethodnima su, tvrdio je Rajt, slike obično bile izložene u dugom, turobnom, beskrajnom nizu soba. Iduci iz jedne u drugu, posetilac nakon kratkog vremena počne više da misli na svoje noge nego na izložena remek-dela, to je "zamor muzeja", neizbežna posledica pogrešne arhitekture, one koja nije "organska". Ničeg od toga nema u Gugenhajmu: posetioci dolaze u predvorje prizemlja, plate ulaznicu, ulaze u jedan od liftova i stižu na peti sprat, na vrh spirale. Odatle će polako silaziti niz samu spiralu, stalno se spuštajući. Dakle, bez ikakvog zamora i sledeći sasvim prirodan put (u jednom trenutku su se čak spominjala mala kolica u koja bi se smestili posetioci, i u njima "klizili" do prizemlja, međutim, bila je to novinarska boutade, a ne ozbiljno predložena zamisao). Sledeći takvu putanju, posetioci će moći da se dive slikama izloženim na zidovima duž rampe koji su nagnuti spolja, tako da deluju - objašnjavao je Rajt - kao slike na štafelaju, omogućujuci time bolji pogled na dela koja i u muzeju imaju isti nagib koji su imala dok ih je umetnik stvarao.
Neko je primetio da zidovi, s obzirom na to da su ukošeni, neće moći da prime nijednu sliku iznad izvesnih - ne mnogo velikih - dimenzija. Odgovor nije stigao od Rajta, nego od njegovog autoritativnog predstavnika, ozbiljnog časopisa Architectural Forum: "Odnos pravolinijskih struktura jedne slike tiče se više strukture nego slike." Zvučalo je dobro, ma šta da se time htelo reći. Nevolja je jedino bila u tome što platna većih razmera i dalje nisu mogla tu da se smeste.
I, istini za volju, ne samo što je velika: impozantna spirala je divan prostor (danas spada u ona mesta koje i najužurbaniji turista mora da vidi kad je u Njujorku i često posetioca impresionira čak i više od Bruklinskog mosta ili Empajer Stejt Bildinga, verovatno i zato što je humaniji), to je kontinuirana struktura, preteča svog doba (dok se muzej gradio, Rajt se veselo podsmevao kolegama: (godinama će pokušavati da ga ocene) ali kao muzej je pravo mučilište. Tako je, zapravo, mišljenje mnogih stručnjaka za umetnost koji objašnjavaju: posetilac mora da se spušta niz rampu nagnut, gledajući takođe nagnut u krivi zid (ali ne na istu stranu) uz odbleske svetlosti koji mu biju pravo u oči i samim tim onemogućuju dobro viđenje slika. Dođe nam da pomislimo da veliki arhitekt zaista nije voleo slike Fondacije Gugenhajm. I baš je takvu zlobu izgovorio jedan njegov bivši đak - Rajt je stvorio zdanje zapravo s namerom da poništi slike koje tamo treba da budu izložene. Ono, činjenica je da Rajt nije voleo - i nije razumevao - moderno slikarstvo, između ostalog i jer ga nije poznavao. Ali, niko ne može da dovede u sumnju njegovo potpuno poštenje. Njega, jednostavno, nije bilo briga za kolekciju. Hteo je svoju spiralu. I dobio je. Uspeo je da je pred smrt vidi skoro dovršenu. Verovatno više od toga nije ni želeo. Jer, činjenica da građevina dobro funkcioniše nije sve. Nije čak ni najznačajniji deo svega: kuća nije mašina za pranje posuđa, ona je - pre svega - način da se stvori oblik koji će svi moći da shvate prema sopstvenim idejama, nadama i iluzijama. Gugenhajm je to postigao.
Pokazuje se kako bi svet mogao biti lep, kako bi mogao biti ispunjen lepim stvarima, samo kad bi se svaki čovek potrudio da radosno, slobodno, s puno entuzijazma u potpunosti bude ono što zapravo i jeste. Samo kad bi arhitekti, kako je smatrao Rajt, umesto što brinu kako da sebe što bolje prodaju, brinuli o stvaranju lepe arhitekture. Kad bi umeli da razlikuju spektakularno - praznu formu sacinjenu samo zato da zaprepasti - od lepote, od forme koja živi i postaje simbol jedne ideje. Zapravo, kad bi svi u potpunosti shvatili stihove pesnika Alfreda Tenisona koje je Rajt stavio kao moto sopstvenom testamentu:

"Mnogi uzgajaju cveće
jer je seme svima dato".