Aerodrom "Sarl de Gol"

Aerodrom "šarl de Gol" u Roasiju, severno od Pariza, koji zahvata 3000 hektara površine, može se uporediti s nekim gradom i po dometu tehničkih instalacija, po raznovrsnosti komercijalnih delatnosti i po broju zaposlenih koji u završnoj fazi izgradnje treba da obuhvati 50000 ljudi. Kad budu završeni svi radovi, ličiće na zvezdani sistem noću osvetljen poput galaksije u čijem će svakom središtu biti po jedna aero-stanica oko koje kruže sateliti ka kojoj vode piste i putevi.
Posle dugogodišnjih istraživanja i studija, novi pariski aerodrom započet je decembra 1966. i gradi se u etapama. Kad sve bude završeno aerodrom će moći da prihvati godišnji promet od 30 miliona putnika, a to je kao kad bi dva puta godišnje ispratio na put i dočekao s puta sve stanovnike Pariza. Krajem 1973. završena je i otvorena za saobraćaj aero-stanica br. 1, koštala je oko milijardu i četiri stotine miliona franaka, i obavlja promet od šest do osam miliona putnika godišnje.
Izveden u prirodnom (natur) betonu, jedan šuplji cilindar velike centralne aero-dromske zgrade predstavlja srce sistema. Oko tog centralnog prostora u krug se prostiru različiti nivoi aerodromske zgrade namenjeni saobraćaju, opsluživanju i parkingu, kao i rampe za pristup motornih vozila. Na spoljnjem obodu nalazi se sedam "satelita" trapezoidnog oblika kraj kojih se zaustavljaju avioni, uključujući i najveće (istovremeno i po 30 aviona).
Slika gledana iz vazduha podseća na veliki cvet koji je raširio svoje latice da privuče metalne ptice. U unutrašnjosti zdanja na različitim nivoima odvijaju se delatnosti svojstvene pristanišnoj zgradi. Postoji jedanaest nivoa: podzemni nivo namenjen je razvrstavanju prtljaga, na jednom su uslužne delatnosti i restorani, tri naredna nivoa služe saobraćaju (odlazak, prebacivanje do satelita i dolazak), na jednom nivou su tehnička postrojenja, četiri nivoa zahvata parking s tim što se na svakom može smestiti po 900 vozila, a na vrhu je terasa. Pošto se odstupilo od uobičajenog plana pristanišne zgrade sa dva pročelja, spoljnim reprezentativnim i unutrašnjim okre-nutim avionima, aerostanica je postala podjednako pristupačna i motornim vozilima i avionima te je tako znatno skraćeno pešačenje. Dugotrajnom radu na izučavanju i razradi projekta prethodilo je istraživanje osobenosti i zahteva putnika. Stručnjaci su analizirali ponašanje i svesne i nesvesne stavove putnika i svrstali ih u jednu "bibliju" od 500 stranica koja je poslužila kao polazište projekta. Rezultati su pokazali da su putnici u vazdušnom saobraćaju - čak i oni najredovniji - pored napretka i razvoja avio-prevoza u masovnom vidu putovanja, ostali apsolutno isti. Još se ponašaju kao deca: opsedaju ih uzbuđenje i teskoba istovremeno. Putnik se oseća moćnim pred činjenicom da će leteti, dok je razlog teskobi menjanje sopstvene prirode usled opasnosti da se izgubi integritet: protivrečna osećanja putnike s jedne strane čine agresivnima, a s druge - žele da ih osoblje vodi za ruku i oni mu rado prepuštaju brigu za sopstvenu bezbednost.
Uočena je, medutim, još jedna pojava: mnogi su se putnici još osećali vezani za pomalo romantičan i misteriozan šarm starog aerodroma Orli, gde su ih muzika i zavodljivi, gotovo senzualni glasovi pozivali pre na kakvu razonodu nego li na putovanje. Odlučeno je da je krajnje vreme da putnik odraste i da, stoga, počne sam da se koristi tehnikom umesto da joj se potčinjava. Aerodrom u Roasiju nije zamišljen kao "spomenik" kojem se hodočasti, već kao "mašina" za putovanje, za jednostav-no presedanje iz automobila u avion, kao koridor između dva sveta, onog na zemlji i onog na nebu.
Baš ta odluka da se izade u susret putniku u transportu umesto posetlocu, vezana je za problem bezbednosti. Ogromna aerodromska mašinerija u svojoj savršenoj organizovanosti ima, zapravo, zbog vrlo visokog stepena automatizacije, nekoliko slabih tačaka. Sistemi kontrole bczbednosti aerodroma su tim efikasniji što se budu kraće zadržavali svi koji se nalaze na aerodromu i koji se unapred upućuju u odredenom pravcu.
Dok je aerodrom Orli, sa svojim oreolom misterije i modernizma, privlačio više posetilaca nego Luvr, novi kompleks je, pak, trebalo da bude gotovo poučan primer funkcionalnosti vazdušnog pristaništa. Spolja dostupan automobilima, unutra prilagođen putnicima, on postaje čitljiv u svojoj strukturi i garant sigurnosti.
Putnik koji dolazi automobilom dospeva do samog središta sistema koji ga uvlači u sebe: putevi, poduprti stubovima poput traka u vazduhu, vode do gornjeg dela avio-stanice. Ogromna garaža slîčna šeširu upija u svoj cilindrični obod zavojnice puteva i kao da se njima poigrava. Prtljag ne predstavlja nikakvu brigu: sistem je jedinstven u svetu - ne mora se ni izaći iz automobila da bi se prtljag predao. Poštoje obavio predaju prtljaga, putnik dospeva do parkinga vozeći elipsoidnom rampom. Parking liči na cvet s laticama plave, crvene i zelene boje. Čim smesti auto (koji će na povratku s putovanja lako pronaći zahvaljujući različito obojenim sektorima), putnik brzo i lako prelazi u unutrašnjost aero-stanice: liftom, kao u sopstvenoj kući ili u kancelariji. Kad se spusti na nivo za odlaske naći će se usred mašinerije koja u najkraćem vremenu i na lagodan način obavlja sve što je neophodno obaviti pred poletanje.
Sistem kretanja putnika upoređuju sa strujanjem "tečnosti u pumpi", on usisava putnike spolja, vodi ih kroz pristanišnu zgradu i potom izbacuje ka odredištu.
Čim putnik overi voznu kartu i na velikoj tabli ugleda oznaku satelita gde će se ukrcati u avion, prtljag kreće putem čija automatizovanost izaziva čudenje. Iako su konstruktori težili da putniku olakšaju i učine udobnim put do aviona, te zbog toga morali da komplikuju kretanje prtljaga, ipak i prtljag stiže na odredište brzo i
sigurno: do originalnih rešenja došlo se tehničkim istraživanjem. Čim putnik prikači na prtljag etiketu sa brojem leta i pritisne dugme, službenik na prijemu ubacuje prtljag u sistem pokretnih traka koje reguliše jedan jedini centralni računar. Od tog trenutka, pa sve dok ne bude dignut do trupa aviona, prtljag se kreće automatski. Lift ga odnosi do podzemnog nivoa za raspoređivanje, gde, opet automatski, biva utovaren na mali voz-robot. Voz, vođen antenama koje primaju signale od centralnog računara preko kablova smeštenih u podu, nosi prtljag tunelom do satelita i pod sam avton. U meduvremenu, putnik ako ima vremena može otići do drugog sprata gde se nalaze raznovrsne prodavnice, frizerski saloni i restorani čija hrana opravdava ugled francuske kuhinje. Putniku čije je vreme ograničeno, na gornjem, četvrtom spratu, stoji na raspolaganju niz bescarinskib prodavnica. I raspored i uređenje
prodavnica proistekli su iz podataka koje pruža psihološka analiza: groznica i strah da se ne izgubi avion značajno utiču na kupovanje. Zbog toga su sve prodavnice koncentrisane na dva nivoa, a izabrana je roba čija cena odgovara i društvenim slojevima čiji pripadnici tek počinju da koriste avionski saobraćaj.
Do nivoa koji vode ka pistama putnik stiže elegantnim rampama sa pokretnim trakama dugačkim 40 metara i zatvorenim u providne tube smeštene u veliki centralni otvoreni cilinder: to je fantastična vizija vanzemałjske arhitekture, nalik na svemirske letilice. Druga pokretna traka, dugačka 170 metara, odvodi putnika u podzemni tunel. Taj tunel, svojom sugestivnom polutamom kao da poziva putnika na razmišljanje i predočava mu odvajanje od zemaljskog sveta na čije ga postojanje ipak podsećaju reklame na osvetljenim kuglama. Iznenada, snažna svetlost dočekuje putnika na ulasku u satelit. Tu je sve u znaku odmora, udobnosti, mira: savršena zvučna izolacija, udobne fotelje obavijene difuznom svetlošću s velikih prozora okrenutih pistama.
Betonski stubovi šire se pri vrhu poput veličanstvenih pečurki utapajući svoje moćne vertikale u beton tavanice gde poigravajući se sa svetlošću postaju čarobne skulpture.
Satelit, trapezoidnog oblika čiji je najširi deo okrenut otvorenom prostoru, širi se što se dublie u njega ulazi, privlačeći prema beskraju koji se vidi kroz prozore.
Pogled na piste i na avione pobuđuje pomisao na mitski svet letenja i u putniku, koji zaboravlja prizemni svet, raste uverenje da se u pravom smislu reči nalazi na odskočnoj dasci ka avanturi. Odavde, kroz teleskopski tunel, dolazi do aviona. Tako je, za najkraće vreme, aero-stanica prihvatila i ubacila putnika u njegovu letilicu.
Aerodrom u Roasiju je, dakle, divovsko i dosledno delo timskog duha rada i saradnje, duha koji je velika ekipa projektanata, tehničara i konsultanata umela da održi. Projektovanje i izvođenje jednog tako velikog i značajnog ostvarenja postavljalo je mnogobrojne probleme urbanističkog i arhitektonskog tipa, infrastrukturnog tipa, izbora opreme, probleme koje je nametao neprekidni razvoj vazdušnog saobraćaja i aerodromske tehnike. Ipak, ni jedna zamisao ni jedan oblik, ni jedan deo prostora, boja ili zvuk nisu čak ni predloženi a da se prethodno nije posavetovalo s visokim stručnjacima odgovarajuće branše. Tako su i sama estetska istraživanja dovela do originalnih tehničkih rešenja. Arhitektonski koncept građevine, traganje za unutrašnjim uređenjem ili, tačnije, za atmosferom koju je trebalo stvoriti u različitim prostorima, spremnost da se iskoriste najnepredvidljivije mogućnosti koje je nudila automatizacija, sve je to dovelo do rešenja koja niko do tada nije primenio. Oblici su se postepeno razvijali proizlazeći iz potreba putnika, saobraćaja i obavljanja posla. Kružnica luk korišćeni su kad god je to bilo moguće i podsećaju na ulice koje se u velikim lukovima sustižu, slivaju u raskrsnice i slobodno prepliću svoje tokove. Različiti delovi aerodroma i putna mreža spajaju se međusobno u okviru dinamične kompozicije gde jedinstvo delova, oblika i prostora omogućuje svakoj konstrukciji da sa susednima uspostavi različite funkcionalne, a nipošto hijerarhijske odnose. Sve oko šumovitog terena teče mirno, lagano se uvijajući tu i tamo, kao da ukazuje na neko izvorište. Kad ude u oblast aerodroma, prostranu kao trećina grada Pariza, putnik se ne oseća izgubljen na asfaltu kao brodolomac u potrazi za obalom, predan na milost i nemilost nepoznatim silama, već postepeno razaznaje gde je, po zgradama koje se ukazuju na vidiku i tako prepoznaju po obliku: rezervoar za vodu, termo-frigo-elektrana, telefonska centrala, kompleks hotela, kontrolni toranj i pristanišna zgrada.
Jedan jedini građevinski materijal - beton i jedna jedina boja - zapravo boja prirodnog betona, siva, samo naglašavaju i potvrduju jedinstvo htenja i oblika koje je prethodilo projektu. Prirodni beton je zajednički različitim elementima: putevi, stubovi, mostovi, rampe, unutrašnji i spoljašnji zidovi zgrada, tavanice - sve to postaju delovi jedne jedinstvene, monolitne i zgusnute kompozicije. Stoga je slika jedinstva, jedinstva materijala, prostora, kao i radijalne, ritmične, stalno ponavljane kompozicije tako upečatljiva. U tom svetu nenametljiih sivih nijansi izviru, u unutrašnjosti vazdušnog pristaništa, taktilne igre kockastih kutija na betonskim površinama, podovi od belih pločica oivičenih crnim, beli nameštaj, crna guma, udobne narandžaste fotelje, bledo-žuto osvetljenje na signalizaciji, zelena vrata na liftovima; a pre svega do izražaja dolazi promenljiva i uvek različita gama boja mase ljudi koji tu svakodnevno prolaze, borave ili rade.
"Svrha ovog vazdušnog pristaništa je da bude krcata ljudima iz čitavog sveta koji dolaze i odlaze", rekao je jedan od projektanata. U ovom visoko tehnološkom ambijentu - gde je svaka stvar, od boje materijala do oblika i površina, potpuno uklopljena u doslednu vizuelnu predstavu putnik stiče utisak da proživljava film u kojem sam igra glavnu ulogu; uzbuđuje ga fantastična slika beskrajnog uspinjanja koju je fizički moguće doživeti već u samoj pristanišnoj zgradi.
Ako se, pak, vraćamo iz avanture, povratak s neba na zemlju još je brži od polaska! Avion rula pistom, usporava, okreće se i zaustavlja pred jednim od sedam satelita.
Staza kojom se dospeva do satelita je kratka jer im je položaj tako smišljen da smanjuje udaljenost izbegavajući komplikovane manevre, dakle, štedi vreme. Otegnuta putovanja pretvaraju se u gubitke koje vazduhoplovne kompanije umeju veoma dobro da izračunaju i koji mogu značiti uspešnost ili neuspešnost jednog međunarodnog aerodroma.
Putnik izlazi iz aviona kroz teleskopski most i odmah ulazi u tunel; put se veoma lako i jednostavno nalazi: pa, vraća se kući. U tunelu ga opet dočekuju tišina koja
poziva na razmišljanje i osvetljene kugle reklamnim porukama koje ga uvode u normalan život, gde je sve obično i oduvek znano.
Avantura se završila. Pošto se liftom popeo do parkinga, putnik preuzima svoj automobil i elipsoidnim rampama izlazi iz aerodromske zgrade. Odmah zatim, ostavlja iza sebe ovaj novi grad u kojem je svako kretanje, bilo horizontalno ili vertikalno, u potpunosti mehanizovano, a "put" je postao samo veliko stepenište; grad budućnosti koji se sprema da prihvati drugačija i u većoj meri simbolička značenja od onih isključivo tehničkih, u slavu današnje kulturne i društvene stvarnosti.