Arhitektura u doba anarhizma kao drustveno istorijskog pokreta

Arhitektura nije nikada bila narocito zanimljiva za razmatranje anarhistickim misliocima, ali takodje arhitektima nije bio zanimljiv anarhizam kao drustveno istorijski pravac i -ili pokret.

Ipak, postoje neki nagovestaji da sa pojavom situacionista i njihovih filosofskih teorija ona to pocinje da postaje. Tvorac postmoderne arhitekture Charles Jencks '70-tih godina tvrdi posto se upoznao sa anarhizmom Bakunjina i Kropotkina da je jedan od razloga uspeha velikih arhitekata poput Alta i Korbizjea bio slobodan sistem (dez)organizacije tj. nacin organizacije projektnih biroa, mada je to bilo vise nagonski i-ili intuitivno, jer oni navodno nisu bili upoznati sa teorijama anarhizma!

Kod Kropotkina se istice kolektivni duh i on tako kada govori o arhitekturi katedrala govori kao o izrazu kolektivnosti. Do danasnjih dana se vode rasprave da li je arhitektura kolektivna i/ili individualna stvar pojedinca kao autora. Istorijski posmatrano, krajem 50tih i pocetkom 60tih godina, kada je bio aktuelan situacionizam, arhitektura se istrazuje u svakodnevnom zivotu, kao operativnom prostoru, tako pocinje veza anarhizma sa arhitektonskim.

Treba znati da situacionisti u svojim teorijama tumace moderni kapitalizam kao snagu koja sav drustveni zivot pretvara u spektakl, dakle postmodernisticki gledano. Planiranje gradova je takodje sa urbanizmom ukljuceno aktivno u sve to. Tako se ostvaruje osnova za eksperimentalan zivot kroz alternativnu upotrebu gradova, naglasavajuci slobodu i igru kao i sistem aktivnosti vezano za arhitekturu i umetnost kao film i-ili knjizevnost, kako bi krajnji cilj bio oslobadjanje ljudi od rada i svih vrsta drustvenih potlacenosti.

U pocetku je bila ideja o unitarnom urbanom, suprotno specijaliziranju gradskih funkcija , koji je nastao kao rezultat modernistickog gledanja na grad kao na masinu, sto je bila Korbizjeova cuvena parola, pa zatim gledanja na grad kao na skup osecaja, estetika urbanog je ovde ukljucena pa i psihologija, i gleda se celokupan utisak o tome gradu.

Tako teoreticari Guy Debord i Asgorn Yorn predlazu povezivanje delova Pariza za koje smatraju da su sacuvali ambijentalnost kroz mrezu puteva kojima bi ljudi plutali besciljno da bi iskusili osecaj slobodne igre. Situacionisti predlazu koriscenje postojecih objekata na nov nacin kako bi ljude oslobodili od njihovih simbolickih znacenja. To su napustanje i delimicno rusenje crkava, pomeranje umetnickih dela iz muzejskih prostora, da bi posle sezdesetih godina odbacili svaki urbanizam kao burzujski i birokratski.

Glavni teoreticar je bio holadski intelektualac Constant Nieuwenhuis razvijajuci socioloski i urbanisticki program tzv. novog grada vavilona i drustvo se kroz umetnicke igre oslobadja automatizacije proizvodnje i suvise utilitarnog drustva sa inspiracijom u romskom kampu i nomadima i tako radi mreze sektora kojim se povezuju nomadska kretanja. Ta kretanja su kao u lavirintu da bi se ljudi oslobodili dozivljaja prostora i vremena i stvorio im se licni dozivljaj. Stambene zgrade su prostori poput nepravilnih lavirinata sa puno otvorenih prostora. Tako postoje posebne prostorije za razmisljanje, gledanje filmova, za ljubav da bi se cula slobodno razvijala.

U to vreme grupa Archigram iz Britanije, koja ide iz slicnog politickog miljea, ali pod snaznim uticajem americkog popa, ne uspeva da da drustveni koncept kome je namenjena arhitektura.

U sedamdesetim se radja anarhoarhitektura u okviru grupe oko G.M.Clarking-a. Studirajuci arhitekturu u priznatom NY studiju, a potom delujuci u SoHo cetvrti, poceo se baviti konceptualom vezanom za arhitekturu. Ideja mu je proces destruktuiranja, vezano za devastirane delove grada. Sekao je zgrade otvarajuci nove vidike i prolaze. Razbijanje zidova je simbolicki predstavljalo rusenje klasnih barijera i teznju ka slobodnijem drustvu. Godine 1976. izveo je performans pod nazivom pucanje u prozore, sa puskom slikara Dennisa Oppenheima razbio je prozore na zgradi Instituta za arhitekturu i urbanizam u NY, da bi ih zamenio montiranim slikama zgrada razbijenih prozora u South Bronx-u smatrjuci da arhitektura deluje dehumanizirajuce, pa je to i naglasio!

Posle ovih hepeninga u arhitekturi se javlja pokret dekonstrukcije, i to sa F.Gerijem i njegovim cuvenim delom muzej u Bilbaou kao i plesucom kucom u Pragu. Ipak ovde se koristi vise teorija haosa i estetska inspiracija, negoli anarhizam i politicnost. Tako dolazimo do novog razdoblja a to je digitalna umetnost i upotreba interneta, globalizma i antiglobale kao kontre. Tako autori ulaze u domen virtuelnog i daju sebi haos i slobodu inspiracije pa se i to do danas moze smatrati poluanarhijom. Paul Virlio tako predlaze arhitekturu i pozoriste kao nove prostorne oblike desavanja. U filosofskom smislu to su teorije konzumerizma. U urbanistickom smislu to su oblici delovanja na ulicama preko politicki grupa i slicno.

Bilo kako bilo arhitekturu je tesko odvojiti u domen anarhije, uvek postoji represija sistema tako da sve ovo lici na utopiju!