Aristotel
Hesiod
Homer
Platon
Erehtejon
Mikena
Obzirom na to da je termin, odnosno pojam estetike kao nauke o lepom, ali i ruznom, u opstem smislu definisan mnogo kasnije u istoriji, u starogrckoj estetici se razmatraju i prosudjuju pojmovi lepog, a sa tim u vezi i harmonije u arhitekturi, ali i umetnostima kao njenim nezaobilaznim pratiocima u Antici. Anticki izvori pokazuju izvesnu kontinualnost kada se razmatra pojam lepoga koji se izjednacava sa onim sto je esteticko. Tako, na primer Partenon je lep ako je u harmoniji, u proporciji, on je zato esteticna gradjevina.
Kod mislioca, odnosno filosofa, pojam lepog se posebno izucava i detaljno razjasnjava.
Kod Hesioda pa i Homera, pesnika, pojam lepog se iskljucivo vezuje za vid i culno opazanje. Tako grcka vaza ili skulptura koja se vrednuje okom, culno predstavlja esteticku kategoriju. Ova razmisljanja kasnije dosezu do sociokulturoloskih odnosa u ljudskom drustvu Antike. Kod Hesioda se vidljivo savrsenstvo i harmonija uspostavljaju u kontekstu sa lepim na odredjenom stepenu bica, tako lepo nije ono sto se samo fizicki manifestuje, vec poseduje i odredjenu eticku, moralnu kategoriju. Takodje, razlikuje se unutrasnja od spoljasnje lepote, kao i duhovna od materijalne. Homer definise lepo kao savrsenije kategorije postojanja koje nastaju iz Bozanskog zakona, tacnije, kao jedan njegov vid komunikacije. Tako je lepo, pre svega, jedan dar, Bozji poklon ljudima, i bitan je njegov odnos prema pozitivnoj energiji predmeta. Lepo je, tako, i ono sto je dobro, sto oznacava savrsen, potpun odnos unutar jedne socijalne grupe. Oblik mora sadrzati lepo, tako npr. lepa kuca, lep oblik, kao odraz arhitekture npr. Erehtejon kao hram, izrazava sigurnost, sluzi onome zasto je stvorena, predstavlja ugledan zivot. Lepa kuca, uopste je, bogata sa lepim vratima, cvrstim zidovima, sa lepotom funkcija u njoj i tako je upotrebljiva i ispravna kao objekat. Sto se socijalnog aspekta tice, u drustvu je vladala odredjena hijerarhija, kao uredjenost, takodje moralni kvaliteti su bili bitni. Proporcionalnost predmeta nije bila vazna, vec, lepo kao stav osobe koja koristi datu stvar. Lepo je i epski stepen savrsenosti, svako bice na odredjenom stepenu svog razvoja ima lepotu. Potpunost bica, je tako, uslov za njegovu lepotu.
Po Heraklitu i Empedoklu, harmonija, pre svega, definise lepo, koje je savrseno i potpuno. Definisanje je, takodje, u usaglasavanju, tj. ravnotezi oprecnih elemenata. Heraklit i Empedokle se bave teorijom elemenata, koji se, po ovom drugom misliocu, povezuju pomocu ljubavi tj. afiniteta. Lepo je, takodje, uslov za uoblicenost stvari.
Po Platonu, to je idealisticki sistem stvari, kao sistem reda, jer se haos ne moze uobliciti. Po Ksenofontu, koji je prenosio Sokratova ucenja, lepo se tumaci i kao culan i kao fizicki manifestovan fenomen, sa postojanjem duhovne kategorije. Primenjuje se tako i povezivanje i uredjivanje pojedinacnih lepota po hijerarhijama, tako dolazimo do umetnickog i stvaralackog postupka i veze sa arhitekturom. U prirodi se, kao i u stvaralastvu, vrsi integrisanje lepote i njena harmonizacija na visem nivou konteksta sredine. Problem prikaza duhovnog je vise nego ocit, on se obavlja neosredno, nevidljivo se manifestuje iskljucivo preko vidljivog, u Antickoj tradiciji pre Sokrata. Lepo tako predstavlja i kategoriju erota kao i saznajnu gnoseolosku komponentu. Univerzalni princip lepote je, da je ona sadrzana u samom objektu arhitekture i elementima vajarstva, ljudskim likovima i satirima kao elementima nizeg stepena od bica, koja takodje poseduju kategoriju erota.
Po Ksenofantu, lepota se dodaje bicu, kao privremeni atribut. Sve sto je bice predstavlja red i lepotu, dok antibice predstavlja haos. Red otkriva hijerarhiju u prirodi i njihov raspored, ovo vidimo, i kod arhitekture antickog hrama. Tako, ako je, univerzum predstava prirode, postoje stupnji razvoja bica, a sa tim, i lepog gde vladaju odredjeni zakonitosti i red. Tako se, kasnije, dolazi do srednjovekovnog pojma sagledavanja lepote i kroz religiju i transcendentalnost, ali ovo je tema srednjovekovne estetike u proucavanju.
Tako, postepeno, dolazimo do pojave mimezisa kao ugledanja na duhovnu metafizicku lepotu. Ova pojava se javlja kod Platona i doseze sve do Rimljana. Platon se realisticki i naturalno ugleda na predmet iz Prirode. Umetnik takodje, moze prepoznati tu lepotu, jer je i fizicki i duhovno rasporedjena po kategorijama i razvijena na tim stupnjevima.
Mimeza tezi ugedanju na ceo sklop lepog predmeta, kako fizicke tako i duhovne lepote. Zanimljivo bi bilo poredjenje rimske mimeze sa hiperrealizmom u XX veku.
Pojam ruznog je vezan za estetiku. Sto se kuca tice, to bi bila ruzna, nepotpuna, neuredjena kuca, u kojoj ne vladaju zakoni hijerarhije! Isto tako, materijalizacija ima veze sa ruznim, testera napravljena od stakla koja ne sluzi funkciji vec ukrasu je ruzna kao predmet. Danas, tu pojavu, cesto srecemo u savremenoj umetnosti, art. Tako, u istrazivanju dolazimo do pojma Tehne, umetnost kao proizvodnja namestaja. To je inace naziv za umetnost ars (lat.), art, kao sve sto je ljudskom rukom stvoreno. Kod Platona je hijerarhija prisutna i u umetnosti i cesto mnoga od dela nisu funkcionalna, pa se postavlja problem lepog kod npr. Fidijinog rada u vajarstvu. Tako dolazimo do ideja lepe umetnosti, koje ce kasnije u istoriji biti mnogo vise zastupljene. Da li je umetnost komunikacija ideja ili izraz odredjene ideje, raspravlja se i do danas. To nas dovodi i do pojma kalokagatije kao savrsenog harmonizovanja klasicne Anticke ideje lepog, kao i dobrog, koje ima za prakticni cilj da bude savrseno u svojoj kategoriji i eticki kvalitet, kao i kvalitet transcedentalnosti, zatim ima eticko i fizicko kao nevidljivo i vidljivo.
Vazno je uociti i postojanje 3 kategorije u estetickim pojmovima, a to su: dobro, lepo i istinito. Svet ideja, po Platonu, neprestano prodire u materijalni svet, a sva bica su u neprestanoj hijerarhiji od najviseg do najnizeg. Tako dolazimo, do termina dualizma tj dvojnosti, postoje dualizam apsolutno lepog i onoga sto je nuzno u apsolutnom smislu. U uredjenom kosmosu je culna lepota manifestacija najviseg stepena i to, kod kretanja nebeskih tela kao najviseg sklada prostornih odnosa, koje se matematicko fizickim fenomenom manifestuje preko BROJA, kao neopitagorejski uticaj. Najvisa duhovna lepota sebe manifestuje kroz nebeski svod, geometrijskim sistemom preko sunca i meseca tj sedam planeta sfera. Kretanja sfera, predstavljaju, najvisu vidljivu harmoniju. Tako se dolazi u istrazivanju do pitanja proporcija i broja. Haos kao negativna materija, npr. tako nema proporciju i broj, red suprotno tom.
Po Platonu, lepota nije fizicka struktura, svet ideja je vrsta komunikacija medju dusama. Umetnikovo prepoznavanje je vrsta komunikacije sa ostalim dusama. Dusa opaza lepotu preko prelaza sa culnog na eticko, ka visoj stvarnosti, tj. preko erota koje predstavlja secanje na vecnu lepotu duse, jer dusa je pala u materijalni svet i posmatrala je u svetu ideja materijalni svet. Ontologija je, kao nauka o bicu, tako, u biti umetnosti i umetnickog dela i stvaralastva. Ona predstavlja prvobitno kao svet ideja, dok je prabice kao manifestacija ideja. Vidljiv univerzum je manifestacija materijalnog sveta, a dusa posle smrti kao najvisi nivo manifestacije duhovnog. Tako, imamo culni svet, svet ideja i mimezu. U oblasti mimeze se umetnik javlja kao imitacija senki i senki senke. Platon smatra da je umetnost ispravna kad naoko reprodukuje predmet; on je takodje i protivnik perspektive, vec ceni samo iluziju iluzije. Umetnost, takodje, za njega, ima eticku i moralnu ulogu. Vrsi se i kategorizacija umetnosti na one koje proizvode i one koje podrazavaju. Umetnosti koje proizvode se ne ugledaju na ono sto postoji u prirodi, a ove druge da. U arhitekturi, kao i u muzici postoje skale npr. dorska, jonska itd. Arhitektura se ne ugleda ni na sta u prirodi, i u njoj vladaju principi harmonije, reda i proporcije. U Antici, sve sto koristi broj i harmoniju je muzika i ili arhitektura. Vajarstvo, vec koristi kanon. A Priroda je tvoracka umetnost. Tako dolazimo postepeno i do pojma Pojezisa, to je stvaralacki postupak uoblicavanja materije, pa tako i muzika i arhitektura predstavljaju razlicita stvaranja. Arhiterktura u domenu materijalne harmonizacije, a muzika duhovnosti kao najuzvisenije tacke, a vrh vrhova je Kosmos sa muzikom sfera!