Sv. kralj Milutin
Vizantijska estetika je oblast estetike koja putem teksta kao osnove tumacenja stvaranja sveta, posmatra arhitekturu i umetnost:
"I na pocetku bi rec" - pise u Bibliji. Slika uradjena u tehnici ikone, predstavlja tako deo arhitektonskog enterijera kao gradjevine, ali postoji i odvojeno, teologijom se tumaci sadrzaj ikona, po Ostrogorskom koji je autor Istorije Vizantije. Umetnost tako ne moze biti subjektivna, cak i sam pristup slikanju ikona pripada delovanju Bozijih promisli i raznih rituala i obreda vezanih za crkvu, post, molitva, krstenje, svete tajne, ispovedanje, citanje zitija, liturgije, kao prihvatanje blagodeti Sv. Duha. Poznato nam je delovanje cudotvornih ikona. Rec u Svetom Pismu tako predstavlja Energiju, Univerzum predstavlja Svet, a Crkva novi simbolicki Univerzum. Ako posmatramo Aristotelovo tumacenje, gde je stvaralastvo preobrazaj besformne materije u red, shvaticemo stvaranje ikona, kao preobrazaj u nesto sto nam daje iskaz o svetu i bitan je nacin stvaranja te ikone za nas u estetici. Sveta tajna preobrazaja nebica u bice je takodje znacajna i sve sto se stvorilo ima posebnu energiju stvorenog. Ikona je tako kao energija preobrazena je u bice, materijalno i moze se tumaciti i kao lepota. Ovo tumacenje lepote nije zasnovano na formalnim aspektima proporcija, vec kroz ispunjenje ideje i preobrazaj iz nebica u bice. Takodje postoji harmonija svih delova celine ikone.
Lepota je u saznajnoj komponenti, to je spoznavanje istine, ali isto tako kroz potunost nakaznih delova reljefa jedne gradjevine npr.demona saznajemo i o estetici ruznog, kao elementu proucavanja estetike. Tako, generalno zakljucujemo, da lepota proizilazi iz moci i snage da se ideje prenesu na ucesnika i korisnika te lepote.Za tumacenja je bitna mogucnost sagledavanja putem egzegetickog metoda, a nije znacajna forma i likovne karakteristike dela. Lepota boje se komparativno i simbolicki moze porediti sa lepotom iskazivanja istine i lepotom svetlosti kao duhovnom komponentom gradjevina u arhitektonskom opusu. Zbog posmatranja iskljucivo duhovnog aspekta spoznaje, nema postovanja umetnika u srednjovekovnoj estetici, jer materija sluzi iskljucivo kao medijum i prenosnik informacija. Tako da se ova umetnost donekle, smatra dekadentnijom od anticke, u pristupu. Tako luksuzna dela, kao i ona koja bude pozudu, se smatraju takodje veoma neuspelim i u likovnom ali i u estetickom smislu.
Kriterijumi posmatranja lepote su tako razliciti, crkva nije samo gradjevina vec je to i sistem i celina ali i duhovnost, jer je i liturgija deo nje. Posto je crkva i nas duhovni dozivljaj, odnos prema arhitekturi se menja, gradjevina je tako lepa jer je ukrasena slikama svetitelja. Takodje se i materijalne vrednosti mere kao dobre i kao sve ono sto je priroda stvorila uz pomoc Boga. Takodje, svaka upotreba materijalnog ako vodi strasti i luksuzu i otpadnistvu od duhovnosti je ruzna i nakazna. Zlato tako simbolise duhovnu svetlost ali je kindjurenje jako ruzno. Svrsishodnost nastaje iz posebnog nacina vidjenja materije i razmisljanja o njenoj upotrebi. To je uticaj pojma tehne, kod Aristotela na lepe umetnosti i zanate i u Srednjem veku. Tako, primeri ruznog bi bile staklena testera i cekic od kristala, jer odstupaju od prirodnog upotrebljivo i idu ka nekorisnom ukrasu.
Dolazi do povezivanja pojma egzegeze sa anagogijom, tj saznajnim. Sve ovo proizilazi iz anticke gnoseologije, nauke o saznanju. Vec u VI veku u Vizantiji, nemoguce je spoznati dublje istine o veri. Svako iscitavanje je tako racionalno duhovna spoznaja koje se samo uz pomoc Sv. Duha moze primiti. U svakom umetnickom delu se tako kroz racionalnu pricu i narativ dolazi do duhovnih pojava, a u XIV veku se putem sholastike dalje objasnjavaju ove pojave. Tako, dolazimo i do simbolike kao sustine tumacenje srednjovekovnih pojava u periodu XIV i XV veka.
Anticka umetnost je imala ontoloski karakter, kalokagatija je razdvajala duhovno od materijalnog, a ontologija je spajala ove termine. U ranom srednjem veku svaka materijalna formalna pojava nosi sa sobom duhovnu karakteristiku. U vizanantijskoj umetnosti je umetnost gnoseoloska, psiholoska, eticka; fizicka pojava je tako, materijalni iskaz komplaksan sklop stvari gde je vazno shvatiti hijerarhiju u poimanju lepoga. Najvisa tacka je logos tj. Bog, lepota kao svetlost prosijava u tome svetu hijerarhije, a ruzno predstavlja njenu suprotnost bez koje se ne moze spoznati kao bez zla.Tako nema racionalne note u tumacenju kao kod sholastike, na zapadu Evrope, kasnije u estetici.
Kliment Aleksandrijski kao jedan od pisaca tada daje tumacenje estetckih pojava kao generalni sistem opsteg prikaza lepote kroz logos i razum ili dusu coveka, fizicko bice i umetnost. Osnovne pojave su mimeticki odraz, na prvom nivou iscitavanja kao prepoznavanje dogadjaja ili radnje,na drugom nivou to su simbolicko alegorijski odraz, a na trecem znakovni odraz. Takodje znacajna je vizantijska teorija svetlosti i proporcija, svako bice tako ima mesto i odnos prema drugom. Kada se govori o broju vracamo se na neoplatonske elemente, posmatra se apsolutna Bozanska lepota Nebeskih sfera, kao osnovno izvoriste proproricija i manifestacija duhovnosti. Tako lepota materijalnog deluje na nas i kroz fizicke oblike i ta teorija utice na citav zapadni sistem razmisljanja kasnije u srednjem veku.
Od IV do IXveka romanika je umetnicki izraz, kao mistican i dualisticki nacin misljenja gde simbolika romanickih katedrala ima najvecu ulogu u tumacenju. Svet se smatrao mracnim okruzenjem, a putem vere je probijala svetlost i kroz simboliku konfrontacije mraka i svetlosti su tumacena dela. Otvaraju se nove teoloske skole u Sartru i Remsu i Johan Skot Eriguena prevodi nove knjige i estetike.
Sa pojavom gotike, postavlja se pitanje: "Da li je sholastika uticala na pojavu Gotike?"
Te rasprave se vode i do danas. Novi graditeljski napori su sada noseni jedinstvom ideja i kako se lepo moze tumaciti i manifestovati. Tako, se definise problem gradjevine i njen program gradjenja da bi se kasnije i u delima prepoznao sistem razmisljanja o lepom i kako se to lepo manifestuje u umetnosti. Od IX veka se gubi vizanotoloski pristup putem ikone i tumacenja preko ikonoloskih kanona, dolazi do subjektivnijeg tumacenja, preko razvoja stilova u zapadnoj umetnosti i bez njihove razdvojenosti. Umetnici su, tako, u prilici da biraju slikarstvo ili vajarstvo i cesce se od IX i X veka opredeljuju za vajarstvo. Tako, 3 bitna elementa postaju jasnoca, potpunost i proporcija. Jasnoca sadrzi tako elemente teologije svetlosti, dok potpunost, predstavlja sve ono sto nije deformisano i sto je lepo, a proporcija sve ono sto ima red meru i broj u gradjevini.
Goticka estetika u umetnosti se tumaci i preko svetlosti, nauke o bojama, zatim hemijskih elemenata koji na specificne nacine vezuju boje i svetlo, pa tako imamo zlato, srebro, drago kamenje i bisere koji uticu na estesticko poimanje boje. Tako se dolazi i do vitraza kao posebne tehnike vezane za goticki period, lepota se manifestuje i kroz boju svetlosti.
Od X veka postoje tumacenja koja su nastala u romanici, a prenose se na gotiku da numerus, broj prelazi u modus modul,dok je menzura mera koja daje formu, pondus je tako sklonost kretanja ka necemu, a ordo je red koji nastaje kao final. Lepo se tako posmatra kao sjedinjenje svega. Zapadni srednji vek klasifikuje izvore lepote kao jedno ili unum,istinito ili verum,dobro ili bonum i to sve daje lepo ili pulhrum.
Sholastika racionalno definise lepo, kroz sjaj sjedinjenje transcedentalnih svojstva a iz broja preko mere stize se do forme i nema stvaranja bez toga ni u kom smislu. Osnovna lepota stvari se sastoji u njihovoj luminosnosti boje i tako dolazimo do duhovnosti. Geometrija i red su novi sistemi broja npr. milanska katedrala XV i XVI veku ima karakteristican zavsetak. Ona mora da se zavrsi u stilu u kome je zapoceta da bi stigla do lepote.
Vreme gotike predstavlja prekretnicu u razvoju estetike u arhitekturi ali i umetnosti, uvodjenjem sholastike racionalnije se tumace pojave, pre toga izuzetno teoloske i pomalo iracionalne u pristupu. Tako se prelazi ka renesansnom tumacenju koje zadrzava elemente gotickog u prvim fazama razvoja.