Bahrens
Mies
Gaudi
Ginkakuji
Longhuata
Loos
Mondrian
Gehry
Robie House prozori, Chicago
Shokin-tei
Sullivan
Ando
U svojoj knjizi "Cetiri elementa u arhitekturi", Gotfrid Zemper arhitekta i istoricar, dokazuje da se arhitektura istorijski razvila i bila odgovor na cetiri razlicite primenjene umetnosti:
- keramiku
- drvodeljarstvo
- zidarstvo
- tkanje
On je tvrdio da je centralno ognjiste po formi izvedeno iz postojanja toplote i vatre povezanih sa keramikom i metalnim predmetima, dok ogradni zidovi svoje korene vuku iz tkanja, krov zavisi od tesarske vestine,a terasa ili nasip od zidarstva. On je i najpoznatiji po svojoj teoriji da su tkanje i pletenje pruca bile vestine presudne za primarni arhitektonski gest ogradjivanja, jednom recju, nastanak zida. Posebno je naglasavao da nemacka rec WAND, tj. zid sama govori o svom poreklu. Tako reci, WAND-zid i GEWAND-odeca, poticu od istog korena, i upucuju na tkani materijal od koga je bio nacinjen zid. Prema njegovom misljenju prvi pregradni zidovi su bili obeseni tepisi, u svoj svojoj dekorativnoj raskosi koji su cinili granice izmedju raznih delova prebivalista. On tako tvrdi, da su oslikani i gledjosani zidovi koje povezujemo sa drvenom arhitekturom, zapravo bili izvedeni iz teksture i bojanih oblika tepiha, koji su kasnije zamenjeni cvrstim zidom. U donekle spornom razvijanju ove teze, on ide toliko daleko,da kaze da su obeseni tepisi i dalje ostali pravi zidovi, vidljive granice u prostoru. Zidovi, koji su cesto bili od tvrdog materijala i nalazili se iza tepiha, bili su neophodni iz razloga koji nemaju nikakve veze sa stvaranjem prostora, oni su bili nuzni zbog sigurnosti, da bi nosili tezinu konstrukcije, kao i zbog svoje trajnosti. Znacajno je primetiti na osnovu Zemperove tvrdnje da je on arhitekturu shvatao kao prvobitni umetnicki cin stvaranja prostora, pri kom pragmaticne potrebe jednog boravista doduse nisu bile nevazne, ali su bile inkorporirane u sredstva njihove estetske artikulacije.Onda i nije cudno sto se Zemper poziva na istorijsku vezu arhitekture i odece kako bi izneo argumente u korist polihromnih slikanih povrsina, za razliku od monohromnih pre svega, belih povrsina karakteristicnih za modernisticku arhitekturu, koju su uglavnom zagovarali Los i Le Korbizje. On napominje da su na drvenim gradjevinama, nastavljajuci tradiciju bojenih obesenih tepiha, zidovi bili prvobitno slikani usitnjenim sarama. Anticka polihromija je izgubila svoju istorijsku osnovu kada su materijali zidova i njihova konstrukcija sa Rimljanima zadobili visoku umetnicku vrednost sami po sebi. Gradiva i sredstva konstrukcije nisu bili vise podredjeni materijali skriveni iza segmenata zidova, cija bi uloga bila samo funkcionalna, oni su poceli da stvaraju formu, ili bar da uticu na nju.
U skladu sa Zemperovim tvrdnjama istorijski odnos izmedju arhitekture i slikarstva, mogao bi biti znacajniji nego sto smo mi u skorije vreme bili skloni da mislimo. Slikana povrsina oponasa i upucuje na svoju istorijsku vezu sa zidom, cak iako je pre toga odstupila od svoje istorijske veze sa tkanjem.Lako je moguce da je slikarstvo zamaglilo ili zaboravilo svoje veze sa arhitekturom odbijanjem da prizna svoj istorijski dug prema tkanju. Izgleda da je proterivanje tkanja u oblast primenjenih umetnosti, kao necega sto se razlikuje od modernistickog shvatanja umetnosti, olicenog najkonkretnije u slikarstvu,samo dalje produbilo istorijski raskol izmedju slikarstva i tkanja, a samim tim i arhitekture.
Zemperova tvrdnja o tome kako je arhitektura bila istorijski povezana sa primenjenim umetnostima i keramikom,drvodeljarsvom, zidarstvom i tkanjem, sadrzana je kao sloj u svakoj od ovih konstrukcija. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi "Metafora kosnice", Huan Antonio Ramirez, proucava kosnicu kao sredisnju metaforu u arhitektonskim idejama i delima Gaudija, (posebno njegova palata Guelj) zatim Misa Van der Roea, Petera Berensa, Bruna Tauta i Le Korbizjea. Razlozena struktura kosnice udruzena sa regulisanoscu svog slozenog socijanog oblika ponasanja u okviru svoje gradjevine i obitavalista, posluzila je, tvrdi Ramirez, da razbukta arhitektonsku uobrazilju citavog XX veka. On crpi inspiraciju ne samo iz te metaforicne uloge kosnice u istoriji arhitekture, vec i iz licnih veza koje postoje izmedju njega i kosnice. Kao inicijalna kapisla za pojavu kosnice, kao dela secanja posluzio je prizor ciglane, tokom njegovog puta po Radzastanu i Indiji 2000te godine.
Veza izmedju vatre i arhitekture je arhaicna utoliko sto su neke od najranijih teoriskih postavki o korenima arhitekture govorile o ulozi vatre. Dva temeljna teksta, koja se ticu Istorije arhitekture, Vitruvijeva rasprava De architectura i Albertijeva De re Aedificatoria, stavile u ulogu vatre u srediste koncepta o poreklu arhitekture, mada postoje neke male razlike medju tim dvema raspravama.Vitruvije smatra vatru onom osnovom koja zaista sabira ljude u socijalne grupe i time stvara bazu za stalna obitavalista.
Alberti smatra razvoj krova i zida najranijim izrazom ustolicenja arhitekture, iako priznaje da je uloga vatre znacajna za stvaranje uslova za sedelacki socijalni zivot i samim tim za trajno izgradjena obitavalista. Luis Fernandez Galiano, u svojoj knjizi "Vatra i secanje", o arhitekturi i energiji tvrdi da topao prostor oko vatre nije nista manje arhitektonski od vizuelnog prostora kolibe. Iako bi se na osnovu ovoga mogao izvesti zakljucak da je uloga vatre u razvoju arhitekture sustinska. Vatra isto tako utice i na transformaciju materijala kako bi oni postali pogodni za arhitektonske svrhe.
Zemper je tvrdio da su stari Grci oslikavali svoje zidove u nameri da sakriju strukturne potpore zida. Govorio je da je poricanje stvarnosti neophodno ako oblik treba da izroni kao simbol pun znacenja, kao nezavisna covekova kreacija. Prema njegovom misljenju, osvajanje zida kao mnogoznacnog iskustva, pre nego kao obicne materijalnosti zavisi od poricanja njegovih materijalnih aspekata. Slikani zid je drugaciji od slike kao zida, tako naprimer slike koje oponasaju tkanine ponovo se uvode na scenu sto je Zemper smatrao istorijskom ulogom slikarstva kao zamene za tekstil. Takodje slike nekada funkcionisu i kao zamena za zid utoliko sto oponasaju prostorna i strukturna iskustva zida.