Karl Marks
Spomenik Marksu
Suveniri Karla Marksa
Markuze
Estetika u marksisitickim teorijama je vrlo popularna u razmatranjima danas. Mozda je najbolje osvrnuti se na delovanja nekih licnosti i njihova zapazanja, a iz toga i teorije. Na primeru licnosti Markuzea se moze dosta saznati o estetici toga doba.
Markuze je pisuci veoma obilna dela i stvarajuci literaturu za kasnije generacije kritikovao prevashodno avantgardu 30 tih godina (avantgarde), govoreci iskljucivo o uticaju drustva, a preko toga i umetnicko delo i njegovo nastajanje posmatra preko socioloskih, politickih kategorija i prevashodno, ideologije.
Tako, po njemu, estetickim teorijama, u to doba, se preko forme umetnickog dela sagledavaju nedostaci drustva i njihova ubedjenja. Ipak, ono sto je neobicno u njegovim teorijama je negiranje postojanja duhovnosti i Boga u svakom obliku, tako da on negira neke esteticke forme, govoreci o unistavanju sameforme po sebi, kao i o lisavanju dela svoje retorike i koncepta, koji recima objasnjava datu formu estetskog. Istice se samo ubedjenje i ideologija, tako da data ideoloska dogma predstavlja delo! Avantgardu naziva antiumetnoscu,a zatim, i unistenjem samog dela u osnovi, kao i neke spontanosti i neposrednosti izraza umetnika ka njegovom delu, ali i radjanju dela, a i stvaranju takodje!
U Markuzeovim delima se kritikuje umetnost avantgarde iskuljucivo kao pogresna slika drustva koje nije prezivelo krizu zbog umetnosti, vec treba da se razmotri sta je politicki i socijalni uzrok toga, pa da se ujedine snage i dozivi renesansa svega sto je po avantgardistima smatrano nepravilnim i izvorom propasti!
Estetska forma koju on zagovara treba pozitivnim stavom, da suprotno od stvarnosti pogleda u novo doba, koje dolazi bez vere sa ideologijom!Politicki znacaj umetnosti je vise nego ocit , tako da ona treba da bude iskljucivo u sluzbi socijalnog drustvenog narodnog i kao i ideologije, tako da se kategorija neceg kao pojave, ne razmatra kao postojanje i ne dovodi u pitanje. Obacivanje estetckih formi iz avantgardnog se posmatra slikovito, kao lisavanje odgovornosti, koje sad umesto umetnika preuzima ideologija, tako da umetnost stvara i po V. Makou odredjenu oblast NADE, za subjekta koji ce u umetnosti dozivljavati jedan lepsi svet!I moci ce da se identifikuje, po njemu, sa svetom koji je bolji!
Markuze, ipak podrzava estetiku u umetnosti, ali na sebi svojsven nacin.
Umetnicko delo mora biti autonomno, da bi moglo biti politicki vrednovano, esteticka forma je iskljucivo ostvarena kroz ulogu umetnosti u ljudskom drustvu i socijalnom smislu.Drustveni angazman je nuznost i osnova, tako i nastaje tzv.angazovana umetnost.Umetnost je tako neka vrsta nezamenljive ljudske potrebe, preko koje se trancendira realnost i razmataju se njena egzitencijalna pitanja. Takodje, pitanje odnosa sadrzaja i forme ostaje prisutno kao i u ranijim estetickim raspravama. Potom, dolazi do fiksiranja lepog kao trajnog, a ne prolaznosti.
UMETNOST se po Makou izjednacava SA SIMBOLICKOM FORMOM,JER INTEGRISE PSIHU I OMOGUCAVA SPORAZUMEVANJE MEDJU LJUDIMA!Potvrdjuje se drustvena, ali i psiholoska uloga umetnosti, raste i znacaj psihoanalitickog pristupa njenom sagledavanju.
Marksisiticke estetske rasprave i elementi
Elementi su prikazani u njegovim delima postepeno, preko Marksove teorije o ekonomiji i proizvodnim odnosima,takodje, odredjena klasna podela je vezana za umetnosti. Ipak, sadrzaj dela i kvalitet treba izjednaciti.Umetnik radi po odredjenom programu i izrazava klasni interes onih koji su na vlasti, angazovan je.To je takozvana umetnost socijalistickog realizma sa pratecom arhitekturom i urbanizmom, u sirem smislu te reci.Samo realizam kao izraz umetnicke forme je onaj okvir estetickog koji odgovara datoj umetnosti.Svi proizvodni odnosi klasa u drustvu su prikazani i u arhitekturi i u umetnickom delu kao takvom.Svi klasni odnosi se nalaze i u unutrasnjem sadrzaju dela kao estetickog.Delo nikada nije subjektivni stav stvaraoca, vec unapred utvrdjeni program,danas se vrlo cesto srecemo jos uvek u arhitekturi na konkursima, kao i umetnickim postavkama sa ostacima ovog shvatanja!
Najvazniji je levicarski odnos prema delima,elementi drusvene norme koji angazuju umetnost i objektivno je iznad svega licnog i subjektivnog.Sadrzina tako ostaje forma, a pitanje je kakva je ta forma u odnosu na sve prethodne umetnosti. Danas, na zalost, u umetnosti, narocito konceptuali je zastupljen ovaj odnos prema formi dela.
Znaci, svako moze biti stvaraoc arhitekta umetnik bez obizira na edukovanje i nivo obrazovanja. U nasem drustvu se javlja jedan disbalans izmedju levicara koji su prebogati i zalazu se za umetnost, sto je apsurd na zapadu u kapitalistickim sistemima, kao mala digresija,gde je levicar dosledan onome kako zivi i za sta se zalaze. Tamo je umetnost, ipak, jos uvek u sluzbi obrazovanih kadrova!
Postavlja se pitanje i kakva je ta kriticka uloga,nazovi angazovane umetnsoti ako samo drustvo i njeni vlastelini namecu to bavljenje i program. Na zalost, institucije sistema i do dan danas imaju te probleme u ex socijalistickim drustvima bivseg SSSRa, Kube, pa i u nasem istemu ex Yu.