Uvod
Simetrija u nauci i umetnosti predstavlja veoma široku oblast u okviru koje je moguće izdvojiti određene teme od posebnog interesovanja za arhitekturu. Tema simetrije istovremeno predstavlja i odličan uvod u razmatranje njene savremene interpretacije, jer ona igra jednu od ključnih uloga u kristalisanju principa postmoderne arhitekture druge polovine XX veka. Tema bilateralne simetrija u postmodernoj arhitekuri obrađuje se prvenstveno kroz simetriju trodimenzionalnih struktura, odnosno sagledavanje statičke simetrije kroz analizu klasičnih konstrukcionih principa u arhitekturi i njihovoj ponovnoj interpretaciji. Simetrija, može se reći, predstavlja jedan od najjasnijih pokazatelja da su mnoge dimenzije istorije arhitekture savremene.
Simetrija, pojam i značenje
Opšte je poznata činjenica da je vizuelna komunikacija univerzalan, najdominantniji i najstariji vid ljudske komunikacije, od doba praistorije pa sve do danas. S druge strane, “teorija i pragma ili ti pisana reč i veština građenja dva su nedeljiva aspekta arhitektonskog stvaralaštva. Tek iz njihovog pažljivog uravnoteženog odnosa nastaje veliko umetničko ostvarenje.“ (Perović, 2009, 3) Drugim rečima, arhitektonska teorija daje istrukcije i objašnjenja kako se arhitektura može ostvariti i time određuje principe projektovanja. Tema simetričnosti u arhitekturi vraća nas na simetriju kao univerzalni, organizacioni princip vizuelizacije umetničkog dela, kroz egzaktnost zakona konstrukcije ritma i harmonije.
Simetrija je reč koja ima više značenja, javlja se u različitim disciplinama kroz istoriju i uvek je bila u direktnoj vezi sa najvažnijim pojmovima kojima se objašnjava arhitektonsko stvaralaštvo. Kada govori o značenju pojma simetrija, Jadrešin-Milić ističe da postoje dva različita oblika značenja. “Prvo predstavlja simetriju kao saglasnost u veličini, obliku i rasporedu delova sa različitih strane jedne ravni, linije ili tačke, na takav način da svaki deo na jednoj strani ima svog para na drugoj. Drugo značenje pojma najčešće podrazumeva simetruju kao pravi ili prikladan međusobni odnos delova jednog tela ili celine.“ (Jadrešin-Milić, 2008, 87) Međutim, u savremenom tumačenju pojma, simetija je izgubila svoje tradicionlno (u ovom slučaju drugo) značenje. Tako danas, simetrija prvenstveno označava da su polovine kompozicije jedna drugoj slika u ogledaju, što je zapravo značenje pojma bilateralna simetrija.
Bilateralna simetrija
Kim Vilijams (Kim Williams) definiše sedam vrsta simetrije u arhitekturi. (Williams, 1998) Međutim, treba istaći da je bilateralna simetrija jedan od najčešćih oblika simetrije u arhitekturi i može se naći u svim kulturama i svim epohama. Ona se dovodi u vezu sa idejom o geometričnosti oblika, pojavom reda i povezanosti sa prirodom. Jadrešin-Milić navodi da “popularnost i težnja ka bilateralnoj simetriji je verovatno izraz čovekovog iskustva iz prirode, a posebno iz sopstvenog tela. Kako se u mnogim kulturama veruje da je bog stvorio čoveka po sopstvenoj slici, tako je i arhitektura verovatno nastala po uzoru na sliku čoveka.“ (Jadrešin-Milić, 2008, 88) Ova antropomorfnost simetrije građevina zapravo predstavlja koordiniranu definiciju, oblik projekcije i refleksivnosti čoveka na arhitektonsko delo. Pored toga, ne treba gubiti iz vida da građevine komponovane uz pomoć bilateralne simetrije predstavljaju najednostavnije i najočiglednije primere primene zakonitosti ravnoteže.1 (Jadrešin-Milić, 2008, 89)
Moderni pokret u arhitekturi
“Ljudski osećaj vremena podrazumeva svest o trajanju, a takođe i razlikama između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.“ (Kurtović-Folić, 2001, 11) Međutim, hronološki gledano, posle Drugog svetskog rata u Zapadnom svetu moderni pokert u arhitekturi dominira. On u potpunosti negira istoričnost, opovrgava nasleđe arhitekture i poznate arhitektonske terminologije.
Jadrešin-Milić zastupa stav da moderni pokret u arhitekturi 20. veka nikada nije ustanovio dosledan skup preciznih principa projektovanja, “verovatno zato što nikada nije ni bio jedna konzistenta ideologija.“ (Jadrešin-Milić, 2008, 96) S druge strane, Perović tvrdi da “stvaranje modernog pokreta, ne samo u arhitekturi, već uopšte, bio je složen proces brojnih paralelnih aktivnosti, lomova, preklapanja, neočekivanih obrta, zastranjivanja i skokova, još nedovoljno proučenih; proces obeležen pionirskim idejama, džinovskim ličnostima i velikim zabluda.“ (Perović, 2009, 6) Ovakav stav progresistički nastojenih arhitekata moderna nije ništa drugo do sveobuhvatni anahronizam, jer niti je kulturološki, niti kontekstualno uslovljen, a posledice ovakvog pristupa biće ubrzo poznate svima.
Simetrija u stvaralaštvu posmodernih autora
Naspram ovih `velikih zabluda` modernizma i različitih avangardnih pokreta u kojima je simetričnost potpuno odbačena ili degradirana, pojavljuju se autori postmoderne arhitekture koji zauzimaju, sveobuhvatno ili delimično, kritički odnos prema moderni, i zauzimaju novi stav prema istorijskom kontekstu, zasnovanom prvenstveno na estetičkim kategorijama. U ovom periodu razvoja arhitekture, uočava se promena u razvoju imaginacije i sistema arhitektonskog stvaralaštva. Tako, na primer, Dženks (C. Jencks) u svojim delima kritikuje nedostatak razumevanje istoričnosti u savremenoj arhitektonskoj praksi. On smatra da se arhitektura mora razumeti i interpretirati kao konstrukt kontinuiteta istoricizma i `kolektivne memorije`. (Dženks, 2007)
Zastupajući isti stav, L.Krier (Leon Krier) piše: “...Pokazali smo da je odbacivanje klasične arhitekture posle Drugog svetskog rata zasnovano na seriji grešaka i gubitka pamćenja. Ipak, odbacivanje jednog određenog stila ili ukusa jedne epohe – što je lako razumljivo, povezano je sa odbacivanjem, bez predhodnog razmišljanja, univerzalnih ljudskih principa na kojima se arhitektura temeljila hiljadama godina.“2 Stavovi postmodernih autora preuzimaju nasleđe prethodnih epoha i po oslanjanju na čoveka, njegovo telo i univerzalne ljudske principe, i primerenost njima u svemu pa tako i u građenju.
Ono što je zajedničko ovim autorima jeste da za njih bilateralna simetrija, ali i simetrija uopšte, predstavlja izraz univerzalnog i uzvišenog, odnosno njihovo naučno objašnjenje, elaborirano u kontekstu već pomenutih `univerzalnih ljudskih principa`. Takođe, jedan od koncepata koji ovi autori zastupaju jeste ideja o jedinstvu i saradlji celine i delova, kao i odnosa među njima, koja podrazumeva kvalitet dobro oblikovanog, i u direktnoj je vezi sa primenom simetrije. Lepota postmoderne arhitekture, baš kao i klasične, počiva na čisto intelektualnom redu, odnosno uređenosti, koja se zasniva na usaglašenosti, harmoniji i pristupa čistog odnosa među delovima jedne celine.
Kritika postmoderne arhitekture
Otodoksni postmoderni arhitekti ispoljavali su tedenciju da univerzalne principeipe primenjuju previše bukvalno i dosledno, pri čime su neosporno zauzimali kritički stav prema modernoj. Tako da je kritički stav prema istoricizmu ostao po strani, te on, prema tome, isuviše banalno reinterpretiran. Njihova dela više predstavljaju simulaciju istoricizama, nego višestruko priželjkivani kontekstualni kontinuitet istorije. Postmoderna arhitektura se može shvatiti kao jedan oblik poetične figuracije, koja neosporno nosi prekomeran teret kvazi-značenja.
Simulacija razuma u postmodernoj arhitekturi, a time i primenama principa bilateralne simetrije, bila je a priori zasnovana na klasičnoj vrednosti pripisanoj ideji neporecive istine. Konačno, simulirana fikcija istorije postmoderne, s nasleđem klasične, bile je u tome da bilo kakva savremena arhitektura mora biti odraz duha svog vremana, ali istovremeno odraz istorijskog konteksta, odnosno, da arhitektura mora istovremeno da govori o sadašnjosti i o univerzalnosti, što je neosporno dovelo do kolizije ove dve kategorije.
Zaključak
Simetrija, kao ravnoteža delova između sebe i sa celinom je osnovni aspekt proporcije. Bilateralna simetrija je samo jedna od vrsta simetrija, ali kao simetrija ljudskog tela ona je od izuzetne važnosti za ljudsku vrstu. Ideja simetrije kao univerzalnog oblikovnog principa kroz istoriju predstavljala je uvek aktualno pitanje u razmišljanjima i raspravama o arhitekturi. Uprkos tome, tema simetrije u arhitekturi daleko je o iscrpljujuće. Moderni pokret ustanovio je anahronične principe, koji nisu uslovljeni istorijskom kontekstom, a kroz ceo 20. vek pretežno vlada mišljenje da su principi i projektantski metodi arhitekture prošlosti potpuno nebitni.
Pitanje koje iz ovoga neizostavno nameće jeste: Zašto su savremeni autori u potpunosti, svesno zanemarili tradicionalne vrste i principe simetrije u svojoj arhitektui? Odgovor, međutim, ostaje nedorečen. Ono što ostaje jeste nada i uverenje da će savremeni arhitekti učiti na greškama modernista i na primeru postmodernih stvaralaca, te da će haos današnjice biti zamenjen potragom za sistemima proporcija u umetnosti kao principima mere, uređenosti i harmonije.
Fusnote:
1 Građevine komponovane uz pomoć bilateralne simetrije predstavljaju najednostavnije i najočiglednije primere primene zakonitosti ravnoteže, prvog zahteva estetike, odnosno pravila umetničke kompozicije, pod kojim se podrazumeva da svaka građevina treba da bude komponovana tako da njeni delovi sa obe strane imaginarne ose u očima posmatrača odaju utiske iste težine. (Jadrešin-Milić, 2008, 89) O ovom i ostalim zakonitostima umetničke kompozicije detaljnije kod: N. Kurtović-Folić, Razvoj Arhitektura i naselja, Knjiga 1, Razvoj arhitekture, Arhitektonski fakultet, Beograd, 2003, 13-23.
2 L.Krier “Krier o Šperu“, preuzeto iz: Tekstovi arhitekata, ed. Ranko Radović, Arhitektura Urbanizam (Vanredni broj), Beograd, 1985., str. 65.
Literatura:
1. Jadrešin Milić R. (2008). Pojam simetrije kao univerzalnog principa projektovanja. Arhitektura i Urbanizam, br. 22-23. (str. 85-97). Beograd.
2. Jadrešin Milić R. (2007). Pojam simetrije u teoretskim principima arhitekture renesanse i njena uloga u definisanju principa moderne arhitekture, magistarska teza. Beograd: Arhitektonski fakultet.
3. Krier, L. Krier o Šperu, preuzeto iz: Tekstovi arhitekata, ed. Ranko Radović, Arhitektura Urbanizam (Vanredni broj), Beograd, 1985., str. 65.
4. Kurtović-Folić, N. (2001). Razvoj arhitekture i naselja, Knjiga 1, Razvoj arhitekture. Beograd: Arhitektonski fakultet.
5. Perović, M. (2009). Antologija teorija arhitekture HH veka. Beograd: Građevinska knjiga.
6. Dženks, Č. (2007). Nova paradigma u arhitekturi. Beograd: Orion Art.
7. Williams, K. (1998). Symmetry in Architecture. Korišćeno 02.04.2010. sa
http://www.mi.sanu.ac.rs/vismath/kim/index.html