Abu Simbel

Topovi su, zna se, poslednji argument kraljeva. Ali šta se događa kad topovi iznevere? Ponekad na scenu stupa arhitektura koja bar isto toliko ako ne i više doprinosi ugledu i slavi. Nevolja je u tome što se kraljevi uvek uče na sopstvenim porazima, kao i na nesrećama svojih podanika. To se dogodilo i Ramzesu II, egipatskom faraonu kome je više nego i jednom drugom bilo stalo do naziva "veličanstveni".
Istini za volju, ako je išta nedostajalo Ramzesu, to svakako nisu bila imena. Kad je, pre više od 3300 godina, otprilike oko 1 290. pre n.e. prihvatio krunu Gornjeg i Donjeg Egipta (takozvanih "dveju zemalja") dodeljen mu je i "protokol" (zapravo, kraljevsko ime), koji je znacio: "moćni bik koga voli Mat, (gospodar Jubileja kao njegov otac Ptah, Zaštitnik dveju zemalja i Osvajač stranih teritorija, iskustvom bogat i slavan pobednik, User-maat-ra-setepenra Ramzes, koga Amon
voli. Nadamo se da ništa nismo ispustili. Ali jedno je titula ma koliko bila zvučna, a drugo stvarnost. Pre svega, "moćni bik bogat iskustvom" imao je tada svega 18 godina. Drugo, uprkos zvučnoj tituli, jedine pobede koje su krasile njegovu dvostruku krunu bile su sjajne ali davno prohujale pobede njegovog oca Seta I. I najzad, na stranu ratna slava, dinastija kojoj je Ramzes pripadao, ma koliko bila jaka, nije još sa sebe u potpunosti sprala blato svog niskog porekla: deda mladića koji je stupao na presto, takode Ramzes (prvi koji je nosio to ime), bio je samo običan vojskovođa koji će kasnije postati vrhovni zapovednik, ministar na dvoru, a zatim i faraon zahvaljujući naklonosti jednog vladara, takođe nepoznatog porekla, izvesnog Horem-heba. Kao da im to nije bilo dovoljno, novi vladari su na prestolu Hora smenili, kao što se to onda govorilo, najveću, najslavniju, najomiljeniju i najsjajniju vladarsku lozu koju je Egipat ikad imao: XVIII dinastiju čiji su kraljevi isterali iz doline Nila varvarske osvajače Hikse, a zatim egipatsku vojsku, a s njom i civilizaciju dovei do "granica sveta", do Eufrata na istoku i petog slapa Nila na Jugu. Tako je stvoreno carstvo bez premca i Egipat postao najveća vojna, trgovačka, verska i kulturna sila sveta.
I zbilja, postojali su svi uslovi da podstaknu mladog, naprasitog i ambicioznog faraona na akciju. A akcija je značila ratovanje. Tadašnji Egipat trebalo je da pred svetom odmeri snagu s jednom drugom velikom silom, sa Hetitima. Bio je to narod nesumnjivih vojnih i političkih sposobnosti, koji se iz svoje postojbine u stepama oko Crnog mora spustio u Malu Aziju i tu obrazovao kraljevstvo, zapravo, carstvo sposobno da uprkos čestim dinastičkim borbama, proširi svoj uticaj na čitavu Malu Aziju, Asiriju, Mesopotamiju, a posebno na male sirijske i palestinske države i gradove - države koje je Egipat oduvek smatrao svojom interesnom sferom. Protekla su već puna tri veka otkako je veliki kralj Hetita Mursil I osvojio moćni Vavilon i tako jednom zauvek dokazao sposobnosti svog naroda. Na svako egipatsko povlačenje Hetiti su odgovarali napredovanjem i obrnuto. Mržnja između ove dve moćne države postala je vec tradicionalna. Isto kao i medusobno poštovanje, jer je svaki od protivnika smatrao da mu je jedino onaj drugi dostojan suparnik. Došlo je dotle da je pre gašenja XVIIII dinastije, kad više nije bilo muškaraca kraljevske krvi da zauzmu egipatski presto, kraljica udova ponudila svoju ruku, a samim tim i presto jednom od sinova kralja Hetita, jedinom koga je smatrala dostojnim da osnuje novu dinastiju. Kralj Hetita se kolebao. Osim toga, bio je zauzet opsadom jednog pobunjenog grada. Oklevao je i zatražio objašnjenje. Neki tvrde da je na kraju, možda suviše kasno, poslao traženog sina, ali su ga kad je stigao u Egipat, smaknuli. Da se plan ostvario, prvi Ramzes ostao bi samo ambiciozni zapovednik vojske, a njegov unuk nikad ne bi postao "moćni bik" sa svim onim što sledi. Sve je to pogoršalo porodične i dinastičke odnose koji su u iscrpljujućem višegodišnjem ratu izmedu Hetita i Egipćana diktirali odnose dve zemlje. Mladi faraon je želeo da okonča taj rat time što ce sravniti sa zemljom prestonicu Hetita. Pripremao se veoma brižljivo. Prikupio je zalihe, obrazovao pozadinske baze i isturene punktove, skupio najamnike i stvorio flotu koja će štititi puteve dok napreduje na sever i ustanovio službu glasnika koja bi mu javljala najnovije vesti. čak je i vojsku reorganizovao. Jedinstvenu vojnu silu s kojom su jurišali njegovi prethodnici podelio je u četiri lako pokretne jedinice: u svakoj su bili pešaci, strelci, borci na kolima i jedinice za snabdevanje. Svaka je imala za zaštitnika jednog od velikih egipatskih božanstava: Amona, Ptaha, Raa i Seta. Povećao je pokretljivost trupa i poboljšao njihovu udarnu snagu, taktičke sposobnosti i borbenost. Pripreme su trajale četiri godine. Najzad, u proleće pete godine njegove vladavine, Ramzes i njegova vojska krenuli su u boj. Cilj je bio sigurna pobeda (tako su bar oni mislili).
Ali, avaj, ništa od toga. Služba glasnika nije samo podbacila, već je i nasela lažnim dezerterima. Vojskovođe nisu uspeli da objedine sve četiri jedinice. Faraona koji se sa svojom telesnom gardom i jedinicom pod zaštitom boga Amona dao u poteru za neprijateljem koji se navodno povlačiio ka severu, iznenadila je neprijateljska vojska kod grada Kadeša na reci Orontu. Izdala ga je sreća, a ne srce. Ramzes se gotovo potpuno sam bacio na nadmoćnijeg neprijatelja u nadi da će se probiti i spojiti sa ostatkom svoje vojske, i ta njegova hrabrost ušla je u legendu. Ali hrabrost ne bi spasla neopreznog vladara da jedna jedinica najamnika nije iznenada navalila na Hetite u trenutku kad su ovi vec bili uvereni u svoju pobedu. Ramzesa su spasli, ali je već mnogo bilo izgubljeno. Deo vojske je uništen, pouzdanje poljuljano, položaj napušten. Istina, ni Hetiti nisu prošli ništa bolje jer su bili napadnuti u trenutku kad im se pobeda već osmehivala. Suparnici se nisu usudili da se i dalje izlažu opasnosti i nastave bitku. Rat se kroz povremene čarke otegao punih dvadeset godina. Nesumnjivo da je ishod bitke kod Kadeša predstavljao težak udarac za Ramzesa. Ali to je bila sreća za buduća pokolenja, jer je vladar želeo da nečim drugim nadoknadi ono što je izgubljeno u ratu i tako osvetla obraz. Egipat je u to vreme bio doslovno preplavljen hramovima, nadgrobnim spomenicima i obnovljenim, ukrašenim i proširenim zdanjima čiju je izgradnju materijalno omogućio i nadzirao sam vladar koji možda nije imao mnogo smisla za prefinjenu eleganciju iz doba prethodne dinastije. Ali zato je imao smisla za veličanstvenost koja je postajala sve grandioznija i čudovišnija, za sve ono što je na podanika i stranca moglo da ostavi snažan utisak i izazove divljenje prema faraonu. Teba, drevna i poštovana prestonica, dobila je veći hram zaštitnika boga Amona sa ogromnom hipostilnom dvoranom. To je bio tek početak: posle hrama podignuti su obelisci, dvorišta, ogroman pogrebni hram za vladara i manji hramovi, a mnoge građevine su bile obnovljene i proširene. Isto je bilo u Memfisu i Abidu, u čitavoj zemlji od delte do slapova. U Tanisu, gradu u kojem je stolovao faraon, a verovatno i kolevci dinastije, podignut je nov, ogroman hram sa desetinama kipova i dvadesetak obeliska. Kasnije, pored starog grada izgrađen je nov koji je uz Tebu trebalo da postane drugi administrativni centar Egipta. Novosagrađeni grad dobio je ime Pi-Ramzes, Ramzesov grad. Tu je vladar imao fantastičan dvor koji su nazivali "ovenčan pobedama". Svako je zdanje u tom gradu već i samim svojim postojanjem izražavalo slavu i bogatstvo velikog kralja. Svojim zidovima grad je pričao o bici kod Kadeša onako kako je to Ramzes želeo. Ta se verzija više od 3000 godina smatrala jedinom i istinitom. Ponavljali su je tako uporno i zdušno da su je istoričari prihvatili kao epsku poemu. Poznata je pod imenom Pentaurova poema, što unosi dvostruku zabludu. Prvo, to niie bila poema već istorijski dogadaj i, drugo, Pentaur nije imao nikakve veze s tim jer se tako zvao pisar koji je samo zabeležio na papirusu jednu verziju tog događaja i potpisao je svojim imenom. Veličanstvene građevine rasute po celoj zemlji, koje su preživele vekove i na čijim su isklesanim zidovima slavljeni pobeda, velikodušnost i moć faraona, učinile su ono što oružje nije moglo: donele su Ramzesu neosporan glas najvećeg egipatskog suverena, kao što ce, blagodareći Versaju, Luja XIV smatrati najvećim vladarem Francuske.
Među tim velikim građevinama bio je i kompleks hramova isklesanih u steni, na jugu, u dalekoj Nubiji, gde je pustinjski pesak dosezao do samog Nila - u Abu Simbelu.
Abu Simbel ili Ipsambul, kao što se često naziva u spisima onih koji su se njim bavili, ime je arapsko, dakle moderno, jednog mesta na egipatskom jugu koje leži na sedamdesetak kilometara od Vadi Halfe, između prvog i drugog slapa Nila, reke koja se iz Nubijske pustinje spušta preko mnogih brzaka i slapova takozvanih katarakti. Ta oblast se u savremenim tekstovima obično naziva Nubija. Ali Egipćani su je poznavali i
kao zemlju Uauata u severncm delu (Donja Nubija, između prve i druge katarakte), i kao Kuš u južnom delu (Gornja Nubija do šestog slapa). Za njih je ta oblast bila značajnija nego za današnje Egipćane. Tu su bila bogata nalazišta diorita i zlata. To su bila vrata prema divljoj Africi gde su se pred invazijom Hiksa sklonili da bi odatle krenuli u protivnapad. Stoga je bilo logično što Ramzes nije zanemario tu oblast. Podigao je ništa manje nego šest hramova među koje spadaju i hramovi u Abu Simbelu - najlepši i najveličanstveniji. I najbolje sačuvani.
Mesto koje danas nazivamo Abu Simbel, Egipćani iz vremena Ramzesa poznavali su pod imenom Meha. Verovatno je to bilo neko malo veće selo. Tu se slavio veliki bog Hor, jedan od bogova sunca koga su predstavljali s glavom sokola, a ponekad i s dva raširena krila pored sunčeve lopte. Taj motiv je u Egiptu bio toliko rasprostranjen da je čak preuzet i u Persepolisu, prestonici Persijskog carstva, gde su ga doneli egipatski majstori. Njemu je bilo posvećeno i svetište, najverovatnije isklesano u steni. I taj mali hram bio je neumorni Ramzes uvrstio u svoj program proširivanja, obnove i ulepšavanja.
Projekt koji su faraonovi graditelji izgradii bio je veličanstven: dva velika hrama sa pomoćnim prostorijama i prilazima i to sve džinovskih razmera. Najveći hram isklesan u steni (u peščaru) bio je posvećen najvažnijim božanstvima zemlje. To su: Amon-Ra, Ra-Harakte, bogovi sunca, i Ptah, bog-stvoritelj. Hram je, osim bogovima, posvećen i samom Ramzesu uzdignutom na stepen božanstva i izjednačenom sa božanstvom. Zato je i bilo moguće da se u unutrašnjosti hrama iskleše vladar koji skrušeno pruža darove... samom sebi. Manji od dva hrama, medutim, bio je posvećen boginji Hator, veseloj i razdraganoj predstavnici lepšeg pola koju su često prikazivali u vidu žene s volovskim rogovima i ušima, ženskom pandanu kulta boga Hora. Ali i u ovom slučaju, hram je bio posvećen kraljici, Ramzesovoj obožavanoj Nefertari koju je voleo više od ostalih jer je cenio njeno nemešanje u državne poslove. I ovaj hram je bio isklesan u steni.
Ogromne statue vladara za ukrašavanje pročelja hramova (u manjem hramu vladara i vladarke), bile su izrađene od pešcara. Slavljenje vladara nije se na tome zaustavilo. Najveće prostorije ova dva hrama iskopane su kao pećine u obliku prostrane dvorane na stubovima; stubovi u obliku Ozirisa i Hator predstavljali su faraona i njegovu suprugu. Manje statue na pročelju i u unutrašnjosti hrama posvećene su ostalim članovima kraljevske porodice: drugim ženama i sinovima i kćerima kojih je Ramzes, koji je poživeo 82 godine, imao mnogo. Prirodno, faraonova nadmoć nad svima ostalima bila je izražena veličinom njegovog hrama. Sastojao se od čitavog niza dvorana iskopanih u steni, od kojih je svaka sledeća manja od prethodne i okružena s dve strane manjim prostorijama koje su služile za smeštaj obrednih predmeta ili zaliha, što osnovi hrama daje neobičan oblik krsta za razliku od dve jednostavne dvorane manjeg hrama čije je procelje bilo jedva 27 sa 12 metara prema 36 metara širine i 32 metra visine velikog hrama.
Slavljenje vladara nije se čak ni na tome zaustavilo. Ramzes je nameravao, kako sam kaže, da izgradnjom, odnosno klesanjem ovakvih hramova, obezbedi sebi boravište za milione godina. želeo je da i pokolenja budućih vekova, i njegovi podanici, upoznaju njegovu veličinu. Tako na reljefima u unutrašnjosti hrama nalazi načina da ga nazivaju Horom, moćnim bikom koga istina voli, "bikom osvajačem", "neustrašivim i cenjenim u svim zemljama, koji više ne dopušta postojanje zemlje Etiopljana i koji je zatro slavne zemlje Hatija", onim "koji doseže do granica zemlje", "koji je slomio samopouzdanje drugih vladara", "koji gazi zemlju Hatija", koji (dokle!) "je kao bik oštrih rogova", kao "snažan lav"Q, kao "šakal koji za tren obiđe svet", kao "soko ponosan i divan. I to sve na jednom mestu.
Istovremeno i sa istim ciljem, Ramzes se i u Abu Simbelu potrudio da iznese svoju verziju bitke kod Kadeša, Pentaurovu poemu. Istini za volju, ovde je pre reč o ratnom izveštaju nego o poemi jer je data u skraćenom obliku ali s veoma brižljivim opisom priprema, vojnih pohoda, ispitivanja zarobljenika i uhoda, gonjenja podlog neprijatelja, iznenadnog protivničkog napada, prekora upućenih vojsci koja je napustila faraona u sudbonosnom času, odvažnosti vladara i mira koji je "nametnuo" neprijatelju. Sa drevnih zidina Ramzes govori u prvom licu i još i danas, nakon 3000 godina, njegove reči izražavaju poeticnost, ludost i zanos mladog kralja.
To je sigurno bio način da se podrži jedan Kralj Sunce od pre 3000 i više godina i da se prikrije prava istina da je Ramzes "pružio ruku pomirenja" odlazeći prema jugu, zapravo, povlaceci se s bojnog polja koje je osvojio neprijatelj. Ali tu ima i poezije. Dirljiva je sudbina mladog, srčanog vladara koji je primoran da na najgori mogući način otkrije da čak ni njemu ne mora sve da pođe za rukom, a zapanjuju i ponos, ambicija i smisao za lepo kralja koji je umeo u steni da stvori takva remek-dela. Koliko je upornosti i tehničkog umeća bilo potrebno da se sa tada raspoloživim sredstvima isklešu desetine hiljada kubnih metara stene (samo za veliki hram, kako je izračunato, deset hiljada). Retki su slučajevi da nam je istorija toliko mnogo ostavila posle tako dugog vremena. Razloga za to ima. Hram u Abu Simbelu nije bio dovoljno zaklonjen od pustinjskog peska. Izgrađen na visokom stenovitom zidu, bio je potpuno izložen prirodnom neprijatelju. I zato je još od davnih vremena pesak neprestano zasipao i skrivao (a i štitio) najveći deo građevine. Naravno, nije bila potpuno zatrpana, ali je još u rimsko doba bila zasuta više od polovine, a potpuno prekrivena peskom u vreme kada je Muhamed oko VII veka naše ere propovedao svoju veru na obližnjem arabijskom poluostrvu. Samo su glave ogromnih kipova koji su ukrašavali pročelje vekovima virile iz peska. Zagonetne. I zaboravljene.
Otkrio ih je, započinjuci u području velikih Ramzesovih hramova strasnu arheološku avanturu koja traje već vek i po, 5. marta 1813. godine šeik Ibrahim ibn Abdulah, ponosan čovek crne brade, kratkih brkova, dubokih crnih očiju, izražajnog lica, rečit, iskren i odan islamu. Ni po cemu se nije moglo posumnjati da su titula, ime i zanimanje trgovca koje je navodio, bili potpuno izmišljeni. To je, u stvari, bio Johan Ludvig Burkhart rođen u Lozani, u kantonu Vo, potomak porodice dobre srednjoevropske tradicije.
žao nam je što ne možemo da navedemo i čas kada su hramovi u Abu Simbelu ugledali svetlost istorije jer je, avaj, pesak, taj večiti neprijatelj Abu Simbela baš tog dana pokvario Burkhartov sat. To, uostalom, i nije važno. Navedenog 5. marta Burkhart je bacio letimičan pogled na Abu Simbel, a tek se nekoliko dana kasnije, po povratku s drugih istraživanja, tu i zadržao. Abu Simbel se, po njegovom mišljenju, sastojao od jednog hrama, onog manjeg, posvećenog Ramzesovoj ženi kraljici Nefertari, čijih su se šest ogromnih kipova na pročelju mogli videti. To je bio i jedini hram za koji je čuo pre svojih brižljivo pripremanih istraživanja. Bio je veoma iznenađen kad je, slučajno se udaljivši od mesta koje je istraživao, ugledao kako iz peska izranjaju vrhovi statua drugog hrama, onog ogromnog koji je faraon posvetio bogu Ra-Harakteu, a vrlo vešto samom sebi. U tom trenutku počinje da živi svoj dugi život delo koje će biti predodređeno da postane jedno od čuda Egipta. Bilo je to 22. marta 1813.
Posle otkrića sledila su istraživanja a zatim i otvaranje hrama. To je posle mnogih pokušaja i zabavnih, živopisnih i privlačnih pustolovina koje i danas predstavljaju vrlo zanimljivo štivo, pošlo za rukom jednom Italijanu u službi Engleske, Đovaniju Batisti Belconiju, stručnjaku za hidrauliku, političkom izbeglici, cirkusantu, avanturisti, predstavniku indijske kompanije, inženjeru i pronalazaču, ali pre svega tvrdoglavom, neumornom i genijalnom pioniru arheologije. Da bi postigao cilj, Belconi je podmićivao, mučio se, pretio, laskao. Sredinu u kojoj se nije znalo za novac uspeo je da nauči da ga ceni i tako usput uveo robno-novčane odnose u oblast arabizirane Nubije. Najzad, 1. avgusta 1817. ušao je u veliki hram u Abu Simbelu, provukavši se kroz uzani prolaz u pesku. Bio je grdno razočaran što nije našao nikakvo blago. Docekala ga je samo paklena vrućina od 55 stepeni, niz nerazumljivih reljefa na zidovima (egipatski hijeroglifi još nisu bili dešifrovani) i neobična crna masa koja je poput "crnog snega" prekrivala pod. U svom dnevniku dao je hladan opis svega toga, a na zidu hrama samo je urezao imena onih koji su ga otkrili.
Tek, posle otkrića i otvaranja shvaćena je vrednost tih spomenika. Očišćeni su, obnovljeni i učvršceni, a pesak je obuzdan da ih ne bi ponovo zasuo. Zbog bržeg ili sporijeg tempa, arheološki radovi protegli su se na gotovo čitav vek. Ali u vreme između dva svetska rata, Abu Simbel je već bio otkopan, očišcen, zaštićen (to je bilo potrebno jer su neki od unutrašnjih pilastara isklesani u steni počinjali da popuštaju pod ogromnom težinom tavanice) i priznat kao jedno od najdragocenijih svedočanstava drevnog Egipta. Predstojalo je još da bude izmešten sa svog starog sedišta i spasen od vode. Ali to je, kao što ćemo videti, savremena priča, tipična za naše vreme.
Egipat je, kao što je govorio grčki istoricar Herodot, "dar Nila". U zemlji u kojoj gotovo nikad ne pada kiša, velika reka svojim izlivanjima svake godine donosi mulj i vodu i time daruje život. Zato je potpuno prirodno što se često pomišljalo da se vode Nila regulišu i tako kanališu da budu korisne tokom cele godine. Prirodnu težnju stanovnika Egipta čiji je broj u stalnom porastu, dopunila je glad za električnom energijom, "belim
zlatom", imperativom našeg doba.
Idealno mesto da se Nil pregradi branom koja bi poslužila ovim ciljevima je Asuan, odmah ispod prve katarakte, tamo gde Nubija prelazi u pravi Egipat. Još krajem prošlog veka, engleski inženjeri izgradili su branu koja je kasnije u dva navrata dograđivana. To je značilo da će veliki deo nubijskih spomenika biti poplavljen šest meseci godišnje. To je visoka cena, ali je korist neuporedivo veća. Radi spasavanja spomenika pribeglo se savremenim tehnickim postupcima da bi bez oštecenja mogli da podnesu šestomesečno plavljenje.
Ali pedesetih godina našeg veka, stara brana nije više bila dovoljna. Razmišljalo se o gradnji mnogo veće. To zamalo nije dovelo do sukoba svetskih razmera. Izgradnja nove brane bi dovela do potapanja hramova u Abu Simbelu i gotovo sigurno do njihovog uništenja jer pešcar od kojeg su građeni ne bi odoleo eroziji.
To bi bio zločin nad kulturnim nasleđem. Ali s druge strane, to se nije moglo izbeći. Svet koji je tokom svoje hiljadugodišnje istorije pokazivao a i dalje pokazuje nerazumevanje za kulturne probleme, ne bi se mnogo potresao zbog gubitka nekoliko tona faraonskog kamenja. Kada se Kamal el-Din Husein, egipatski ministar za obrazovanje i kulturu obratio Unesku s molbom da preuzme spasavanje nubijskih hramova, verovatno nije očekivao ništa više od toplih preporuka.
To što se dogodilo, međutim, ispunilo bi Ramzesa ponosom, jer bi mu pokazalo koliko svet ceni njegova dela. Za nekoliko sedmica, organizacija Unesko je poslala komisiju da prouči problem a posle nje i grupu za spasavanje. U tome su uzele ucešća sve zemlje sveta. Abu Simbel je bio detaljno pregledan, fotografisan, klasifikovan, radiografisan i snimljen iz svih uglova. Ubrzo se shvatilo da sve to nije dovoljno. Hramove je trebalo sačuvati.
Francuski, nemački i italijanski stručnjaci bili su upućeni da prouče kompleks spomenika. Na osnovu njihovog izveštaja doneta je definitivna odluka: apelovati na vlade i narode čitavog sveta da spasu spomenik čiji bi nestanak predstavljao "nenadoknadiv gubitak za kulturnu baštinu covečanstva". Ovog puta svet se odazvao. Juna 1963. godine, pošto su mnogi projekti odbačeni (među kojima i veoma privlačan predlog da se ceo kompleks podigne i smesti na ogromno hidraulično postolje), doneta je konačna odluka: iseći hramove na velike blokove od po dvadesetak tona, izdići ih na visinu na kojoj bi bili bezbedni od vode veštačkog jezera, a zatim ih brižljivo rekonstruisati na mestu koje bi bilo najpribližnije prvobitnom. Posle trideset i tri veka, ponovo se radilo u Ramzesovu slavu, kao i u slavu čovečanstva kojem on pripada.
Tako je i učinjeno. Turisti i naučnici i dalje mogu da se dive profilu velikog kralja isklesanom u steni na kojoj je vreme ostavilo svoj trag, da čitaju o njegovoj velikoj bici, mnogobrojnoj deci, ljubljenoj ženi Nefertari i isto toliko voljenoj supruzi koja je došla iz "zemlje Hata" (onih Hetita kojima je pružio ruku pomirenja pošto se odrekao pobede nad njima), da traže natpise grčkih, karijskih i feničanskih najamnika i grafite kasnijih posetilaca (kao što je zapis grofa Karla Vidue od Končana koji se potpisao na skoro svim egipatskim spomenicima koji su se mogli posetiti u njegovo doba; čak je i na Ramzesovoj kruni urezao: "Karlo Vidua, Italijan, došao ovamo iz Laponije 1820."; bio je kratak i rečit). Ali to nije sve. Spaslo se i ono što je bilo izgubljeno izgradnjom prve asuanske brane - ostrvo File i njegov veličanstven kompleks hramova kojima se, na žalost, nije mogao povratiti pređašnji sjaj.
Ostrvo koje se nalazi uzvodno od prve katarakte, na granici sa Nubijom (i samo ime koje je na staroegipatskom verovatno glasilo P-alek označava udaljeno mesto), bilo je svetilište kulta Izide. Njegove građevine potiču iz doba Nektaneba II, poslednjeg kralja XXX dinastije (380-340. pre n.e.), ali ih je završio Ptolomej II Filadelf, a zatim Etolomej III Euerget. U rimsko vreme sjaj ovog mesta još se i uvećao. To je bilo posledrnje utočište paganstva. Dekoracije potiču iz carskog doba a nova zdanja, među kojima i čuveni "Trajanov paviljon", obogatila su celinu. Opadanje i zapuštanje došlo je s Justinijanom koji je jednim ediktom zabranio kult Izide i Ozirisa.
Kompleks je istražen i obnovljen krajem XIX veka. Zatim je mestimično ojačan, ali je bila zabluda da će to biti dovoljno da ga sačuva od dejstva vode koja je trebalo da ga potopi posle podizanja brane. Kasnijim proverama urvrđeno je da su natpisi i dekoracije teško oštećeni. Ali izgradnja nove asuanske brane je već bila u toku. Znalo se da će po završetku radova nivo vode opasti i da ce ostrvo ponovo izroniti.
Loša strana napretka je što ponekad zahteva žrtve, ali cena koju bi trebalo platiti žrtvovanjem Abu Simbela i File bila bi suviše visoka. Međutim, brana pruža blagostanje čitavom jednom narodu, ostrvo File je ponovo izronilo iz vode, a Abu Simbel je sačuvao svoj sjaj iako više ne leži tamo gde je to Ramzes želeo.