Knosos

"Čuveni graditelj i pronalazač, upleten u dramu strasti, sklanja se u inostranstvo gde dobija ugledne poslove ali, optužen za podvođenje, biva osuđen na doživotnu robiju zajedno sa sinom. Njih dvojica beže na senzacionalan način, a tokom bekstva sin gubi život. Otac beži u jednu daleku zemlju čiji ga diktator prima prijateljski a zatim pokušava da ubije. Spasava se uz pomoc ćerki svog domacina koje je zaveo."

Liči na hroniku nekog večernjeg lista ili na sadržaj romana u nastavcima. Reč je, međutim, o drevnom evropskom mitu o Dedalu, grčkom graditelju, skulptoru i pronalazaču (njemu dugujemo, takođe prema mitu, pronalazak osnovnih tesarskih alatki), koji je pobegao iz Atine nakon što je u nastupu ljubomore ubio sestrića i učenika Tala. Na Kritu ga je primio kralj Minoj koji mu je poverio izgradnju ogromne i zamršene građevine Labirinta, da bi u njega zatvorio bika posvećenog Posejdonu, Minotaura. Dedal je to učinio pomažući istovremeno Minojevoj ženi Pasifaji da utoli svoje neobične strasti prema Minotauru. Zbog toga je bio zatvoren sa sinom Ikarom u Labirint, odakle je pobegao leteći pomoću krila od perja i voska. Ikar, zanet letenjem, toliko se približio Suncu da se vosak istopio i on je pao. Dedala je primio na dvor Kokal, kralj Sicilije. Mehaničkim igračkama i drugim čudima tehnike Dedal je začarao njegove kćeri. Izbegao je pripremljeno ubistvo koje je po Minojevom nagovoru pripremao Kokal, a zatim je uz pomoć njegovih kćeri namamio Minoja na ostrvo i ubio ga.
To je mit, zapravo, prema definiciji, poetska priča zasnovana na realnom jezgru. Međutim, stručnjaci nisu uspeli da utvrde koje bi to jezgro bilo. Tako je mit o Dedalu (i njegovom nesrećnom sinu Ikaru) jedno vreme zauzimao prve stranice priručnika za istoriju, ali samo kao neobičan uvod u grčki svet i njegovu sjajnu parabolu.
To je trajalo sve do dana kada je otkriven Labirint. Sa njim su otkriveni i Minoj, njegov bik i možda lik Pasifaje ili njene kćeri Arijadne. To su bile toliko lepe žene da su čak i arheolozi, obično tako ozbiljni, izgubili glave. Jednu od njih su nazvali Mala Parižanka.
Autor ovog senzacionalnog otkrića bio je "sitan i neverovatno kratkovid čovek koji ie hodao sa ogromnim štapom", kako ga opisuje K. V. Ceram. Englez koji se nije izdvajao iz gomile Krićana, orlovskog nosa, guste kovrdžave crne kose, izuzetno pokretnih brkova iznad malih i punih usana, živahnih crnih očiju koje su lako mogle zablistati. Novinar (dopisnik a zatim izveštaoc "Mančester Gardijana") koji je uživao u istraživanjima i imao intuiciju (i sreću) koja vodi senzacionalnom otkriću, kao i sposobnost da iskoristi svoja otkrića (čak suviše, što mu je često prebacivano). Genijalni trgovac, pustolovni istraživač, bio je daleko od samoukosti: svoje titule je stekao u Harou, Oksfordu i Getingenu. Prevalio je sve stepenice akademske karijere, sve do titule baroneta i treba ga upamtiti kao ser Artura Evansa, čoveka koji je otkrio veličanstvene tragove najstarije evropske civilizacije.
Kada je 1900. godine Artur Evans počeo iskopavanja na Kritu (tražeći ne ono što je našao, već više podataka o onim ni grčkim ni orijentalnim rukopisima, koje je nazivao "piktogramima", za koje se zanimao i smatrao da potiču sa velikog ostrva usred Sredozemnog mora) naučnici su znali o Minoju manje-više ono što je znao i grčki istoricar Tukidid koji mu je posvetio nekoliko redova: "Minoj je bio prvi za koga znamo koji je imao flotu i dominirao najvećim delom onog mora koje se danas naziva Grčko; proširio je svoju vlast na Kikladska ostrva i naselio veliki deo njih pošto je oterao Karce i doveo na vlast svoje sinove. Naravno, nije propustio, koliko je to moguće, da očisti more od pirata kako bi mu dažbine sigurnije pristizale." Naučnici su čak bili skloni da i ovo dovedu u sumnju, uvršćujući to u mitove kao što su mitovi o Dedalu i njegovom Labirintu. Dakle, ono što je Evans otkrio bila je upravo "Minojeva palata". Tako ju je nazvao oduševljen svojim otkrićem i tako je naslovio svoj monumentalni izveštaj (četiri knjige i šest tomova) o iskopavanjima (koja su prema njegovim predviđanjima trebalo da traju godinu dana, ali su ga zaokupljala celog života).
Palata je dostojna imena Labirint. U njenim sobama sjajne slike bikova vekovima čuvaju priču o Minotauru. To je rezidencija, više puta oštećena i razarana, ali uvek uporno obnavljana na istim temeljima sve do konačnog uništenja ostrvskog moćnika (dugo vremena jedinog moćnika na ostrvu), naravno onog koji se nazivao Minoj, bilo to njegovo ime ili naziv (kao faraon kod Egipćana) ili ime koje je postalo naziv (kao cezar kod Rimljana). Prostrana rezidencija, udaljena od grada i luke, nezaštićena (barem od jednog određenog vremena pa dalje), raskošna i sjajna, pravi predak Versaja.
Kao Kralj Sunce, svoj Marli i svoj Trijanon, i Minoj je gradio rezidencije daleko od uglađenosti i meteža dvora: Kraljevsku vilu i Malu palatu - druga Evansova otkrića. I konačno, poslednje otkriće Engleza zanesenjaka u tom području: kapela za sahranjivanje članova kraljevske porodice, Sen Deni antičkog Krita.
Ali, nemojmo dozvoliti da nas ovakva poređenja zavedu s puta. Ako su Burboni osvojili presto mačem, Minoj je stigao na njega zahvaljujući podvizima. Veliki deo palate bio je određen za kraljeve radionice, skladišta za robu, umetničke ateljee što bi sablaznilo LujaXIV. Ali bi Minoj, koji je opremio svoju palatu vodovodnom mrežom uključujući i vodu za piće u sobama i koji je mogao da ponudi svojoj ženi kupatilo s tekućom hladnom i toplom vodom, pobegao glavom bez obzira pred "udobnostima" madam de Montespan. Ipak je zanimljivo primetiti da je na Kritu kao i na Seni ljiljan u pravom smislu kraljevski cvet. "Princa ljiljana", koga je Evans otkrio u Knososu, je kao gotovo sve freske pronađene u kraljevskoj palati, do te mere preradio slikar engleskog arheologa, Gilerion, da se prvobitni izgled jedva nazire. To se, uostalom, dogodilo sa celokupnim delom ser Artura koji se smatrao ovlašcenim da "tumaci prošlost", tako da nam Krit od pre tri hiljade godina govori s prizvukom art nouveau.
Međutim, ni prinčevi ljiljanovog cveta nisu uvek bili takvi. Prvi graditelji palate u Knososu, oni koji su početkom drugog milenijuma pre n. e. odabrali za svoje mesto boravka dolinu udaljenu samo nekoliko kilometara od srednjeg dela severne obale Krita, bili su obogaćeni trgovci, spremni da novac pretvore u politički uticaj.
Vec stotinama godina kritski brodovi su plovili morima prevozeći za Egipat ambru iz Skandinavije i metale iz španije, a od peščanih dina do šuma severa, rukotvorine bogatih južnih civilizacija (i, verovatno potpuno nehotično, novu religiju). Grobova s jednom ili više prostorija kritskog porekla ima u svim lukama koje su doticali brodovi ostrvskih trgovaca, čak i u krajevima kao što su Danska i Irska, gde kritski proizvodi nisu dopirali. Srećni trgovci su postali basnoslovno bogati. U velikim kritskim gradovima Knososu, Festosu i Maliji trgovci su gradili prostrane palate sa radionicama za skupocene proizvode, ogrom-nim skladištima za robu (predmetima za razmenu u doba kada nije postojao novac), ali i sa velikim hodnicima na stubovima, senovitim dvoranama i zidovima prekrivenim freskama, koji nam kazuju da se iz antičkog egalitarnog društva izdigao neko "više jednak" od drugih.
Minoj još nije rođen, gospodar Knososa još nije gospodar Krita. Drugi moćnici ponovo grade svoje palate na ruševinama prethodnih koje su povremeni zemljotresi uništavali.
Tako je bilo sve do III ili IV veka od prve izgradnje; samo gospodar Knososa obnavlja svoju palatu na temeljima prethodne, ali ona je još ukrašenija, prostranija, raskošnija. Pored toga, ona je jedinstvena na celom ostrvu i bez zaštite je, osim od lopova i nametljivih posetilaca. Jer u njeno ime veliki brodovi već plove morem, Minoju strani trgovci plaćaju dažbine kada uplove u ostrvske luke i njemu pritiče danak. Njegova palata se nadahnjuje palatom drugih velikana: u Mariju, bogatom gradu Mesopotamije u kojem vlada kralj Zimrilih, sreće se arhitektura koja je najbliža onoj u Knososu.
To je arhitektura koja sigurno nije vodila računa o simetriji i redu koji će oblikovati grčku a preko nje i evropsku arhitekturu. Palata u Knososu je kazba. To je otmeno boravište zaronjeno u dedal (ili labirint? Ime tvorca ili naziv njegovog dela?) dvorana, malih dvorana, hodnika, malih i velikih portika, stepeništa od onih najmanjih do najvećih, terasa, podruma, dvorišta, kapela i skladišta poređanih po dužini i gotovo istoj širini od 150 metara na obronku brežuljka, sa najvišim vrhovima koji dostižu visinu petog sprata (jer, ovi na izgled nespremni graditelji izvanredno su vladali najtežim arhitektonskim elementom, stepeništem, i svim onim što ono podnosi u pogledu kompozicione slobode i sposobnosti oblikovanja zdanja u prostoru, onim što izvanredni graditelji piramida nikada neće naučiti).
Međutim, postojao je jedan osnovni element. To je veliko središnje dvorište, dugačko 60 i široko 28 metara. Kao sve mediteranske kulture, i Knosos ima svoj lepi "trg" otvoren prema Suncu i nebu, koji čini kontrast spletu "privatnih" prebivališta. To je srce kompleksa. Na zapadnoj strani dvorišta su reprezentativne prostorije, sa prestonom dvoranom, svetilištima, skladištima za robu, ogromnim glinenim posudama, pitosima, za životne namirnice i dvoranama riznice. Veoma dugačak hodnik, prvobitno duži od 100 metara kad je još bio nepokrivena ulica, sveden na dimenzije dvorišta prilikom poslednje rekonstrukcije, jasno je odvajao arhitekturu skladišta, dugačke uske i mračne prolaze koji su izlazili na hodnik, od izuzetno složene arhitekture svečanih prostorija. Na suprotnom istočnom krilu, hodnik je postavljen poprečno a ne po dužini. On odvaja pravu rezidenciju vladara (na južnoj strani) od radionica (u severnom polukrilu). Pomoćne prostorije, konaci za poslugu i stražu, kao i dodatne prostorije zauzimaju severni i južni deo palate.
Ali suština građevine nije u njenoj organizaciji, u njenom nacrtu, vec u realizaciji. Ona je živahna, jasna, razigrana na različitim nivoima, u smenjivanju ravnih površina i hodnika na stubovima sa dubokim senkama ostvarenim pomoću tipicnog kritskog stuba koji se sužava prema donjem delu, to jest debljim pri vrhu nego u osnovi, od drveta obojenog živim bojama.
Na Veliku palatu se nadovezuje Mala palata, tri stotine metara zapadnije, i kraljevski letnjikovac. To su privatne rezidencije koje su kasnije postale pomoćne kraljevske palate. Minoj je verovatno krojio pravdu u dvorani sa stubovima kraljevskog letnjikovca, koji je sa svoja tri broda i prestolom u niši veoma sličan kasnijim rimskim bazilikama.
Kompleks dopunjavaju grobovi Isopata i posebno element koji se prvi put pojavljuje na Kritu, ali koji će Grcka i Rim uzdići do neslućenih visina: pozorište pod vedrim nebom pravouganog oblika sa dva reda stepenica pod pravim uglom, koje je moglo da primi gotovo pet stotina gledalaca. Tu su, kao što će pevati Homer, "mladići i ljupke devojke igrali držeći se za ruke. Oko njih je bilo mnoštvo ljudi koji su uživali u tome. Jedan božanski pesnik je zvukom svoje lire davao ritam". Tu su kritski mladići skakali na bikovima. španski borci s bikovima tvrde da je to nemoguce, ali freske u palati to potvrđuju. Na njima su devojke prikazane nežnom bledožutom bojom, a muškarci cigla crvenom (prema simbolizmu boja, što je zajednička odlika kritskog i egipatskog slikarstva). Svi su odeveni. I muškarci i žene su opasani pregačom. Najčešće objavljivano Evansovo otkriće (a zar bi moglo da bude drugacije?), koje je odmah pokrenulo rotacione mašine i ušlo u priručnike, jeste odeća žene iz Knososa sa njihovim lepršavim suknjama i razvezanim ogrtačima da bi se pokazala naga prsa, elegantnim držanjem, providnim košuljicama (kao ona Parižankina), sa njihovom istovremeno nemarnom i izazovnom nošnjom. Njihovo prisustvo na svim svečanostima pored muškaraca i zajedno sa njima govori da nije rec o haremskim ženama.
Knosos je polovinom drugog milenijuma pre n. e. bio blistav svet, zrele i bogate civilizacije, čak epikurejske. Spengler je jadikovao zbog preobražaja tog sveta od kulture, pune stvaralačke snage, u civilizaciju, veselu i tehnokratsku, ali u kojem je bilo divno živeti - u središtu velikog trgovačkog carstva, bez neprijatelja koga su brzi brodovi mogli da drže na pristojnom odstojanju, sa krčmama u luci u kojima su se čuli jezici Skandinavije i Egipta, Ahaje i španije, pod zaštitom Minoja i boga mora Posejdona, u čiju je slavu i svake godine odvođen u more najlepši bik, Minotaur.
Sve je propalo samo za jednu noć. Skulptor je ostavio zauvek nezavršeni kip keji je skicirao i rasut alat kojim je radio, a veliki pitosi su bili opljačkani. Minoj, pozvan da u žurbi prinese žrtvu u kapeli, nije imao vremena da to učini. Stubovi koje je proždirala vatra rušili su se na zemlju, toplota je uništavala osetljive boje i reljefne ornamente od štukature na freskama, ruševine gornjih soba zatrpavale su blistave podove od gipsa i mekog kamena, stepeništa su padala na stanovnike koji su bežali, svete vode su se obojile krvlju. Uništenje je bilo potpuno, tako da su na mestu na kojem je Minojeva kraljevska palata uzdizala prema nebu stubove živahnih boja tokom sledećih vekova nicale samo bedne kolibe. Pobuna naroda? Ustanak protiv osvajača koji su pokorili Krit, naneli poniženje njegovoj floti, nametnuli svoj jezik, zauzeli kraljevsku palatu? Da li su ti osvajaci bili Ahajci duge kose koji su u mitu o Tezeju dali poetsku verziju krvoprolica i ostavili jednog od njih, Idomeneja, da vlada onima koji su preživeli i bili odgovorni za tu "noć dugih noževa"?
Arheolozi se ne slažu medusobno. Pločice pronađene u palati (one zbog kojih je Evans počeo iskopavanja) još su delimično neme. Tek je 1952. godine Majkl Ventris (još jedan od onih zanesenih stranaca, engleski arhitekta, stručnjak za prefabrikate) dešifrovao jedan od jezika na kojem su pisane, takozvano linearno pismo B, i dokazao da je reč o jednom grčkom dijalektu kojim se govorilo i pisalo na Sredozemlju vekovima pre nego što je Homer opevao lepotu Jelene Trojanske. Ali pločice su najvećim delom registri, čak loša kopija registara, koji su pisani na plemenitoj palmi a ne na prostoj glini, zapravo, jedna vrsta "prima-note".
Potomstvo je teško prekorevalo Evansa zbog merila kojih se pridržavao prilikom "rekonstrukcije" onog što je otkrio. Rečeno je da je njegovo obnavljanje palate u Knososu "dostojno Holivuda" (i, avaj, u armiranom betonu). Evans je na isti način na koji domišljati paleontolog na osnovu jednog pršljena rekonstruiše potpuno novu vrstu dinosaura, stvorio arhitektonski priručnik na osnovu jednog fragmenta freske, od nekoliko otpadaka obojenog maltera čak i dečaka koji uzima šafran od bezazlenog majmunčeta, a na osnovu jednog fragmenta kipa, boginju izazovnih obnaženih grudi, sa lavom na šeširu.
Ipak, ser Artur je učinio da oživi, da se shvati i da se zavoli svet koji je izgledao zauvek izgubljen. Napokon, zahvaljujući njemu, palata u Knososu danas ima dušu koja i zaslužuje izvesnu slobodu