Persepolis

U V veku pre n. e. Grci su sigurno bili civilizovani. Ali ni Persijanci, njihovi savremenici, nisu bili toliki "varvari" da bi im Eshil, u njima posvećenoj tragediji, mogao oštro prebaciti "bezobzirnost i počinjena svetogrđa":

"Jer, kad u Heladu stigoše, ne bojahu se da skinu slike bogova, podmetnu vatru u hramove: oltari bejahu porušeni, kipovi polomljeni i oboreni sa svojih postolja, u zbrci..."

Treba priznati da je grčki tragičar imao nekih opravdanja: samo osam godina pre prikazivanja tragedije, 480. godine, vojska kralja kraljeva, Persijanca Kserksa, zapalila je hramove na atinskom Akropolju. Pobedama kod Salamine, Plateje i Mikale osvećen je Akropolj. Ali za male demokratske gradove-države Helade, i za ceo Zapad koji je potomak tih gradova-država, ogromno i centralizovano ahemenidsko Carstvo bilo je "azijski varvarin". Nesumnjivo drugačije, ali ne varvarsko. Dok su Grci podizali svoje velike hramove, Persijanci su gradili Persepolis, čije su arhitektonske zamisli potpuno drugačije od klasičnih kanona grčke umetnosti, ali čija ostvarenja dostižu dotad nepoznate vrhunce. Uostalom, ne slučajno. Persepolis je simbol. Simbol jedinstva, moći, pobede koja jamči mir među narodima.
Glavni deo kompleksa sagradili su Darije i njegov sin Kserks između 521. i 465. godine pre n. e. Sve je počelo sa Kirom II, koga će potomci nazvati Velikim, ali koji je, prvih godina svoje vladavine, izgleda bio predodređen da bude nosilac druge glavne uloge. Međutim, on započinje munjevitom brzinom da niže pobede: 550. godine zbacuje Astijaga, medijskog kralja, zauzima vavilonske provincije na severu, poražava u Sardu lidijskog kralja Kreza, veoma bogatog ali nesposobnog za rad, i dospeva do zaleđa bogatih grčkih gradova na anadolskoj obali. Oni će neminovno biti sledeći korak. Ali Kir prethodno učvršćuje svoju pozadinu, to jest iransku visoravan; kreće na istok, sve do Inda, okreće se protiv Vavilonaca, oduzima im Siriju, Palestinu i sever Arabije, poražava njihovog kralja Nabonida i trijumfalno ulazi u grad Hamurabija i Nabukodonosora. Carstvo je stvoreno za manje od jedanaest godina. Kir Veliki je nadmašio Sargona, Tiglata Falazara i Asurbanipala. Plima se i dalje širi. Kirov sin, Kambiz III, osvojiće dolinu Nila i svom nazivu kralja kraljeva dodaće hvalisavu titulu "faraona, života, zdravlja i moći Egipta". Kad na presto bude došao Darije I, Carstvo ahemenidskog kralja prostiraće se od Inda do žarke Libije, od ušća Dunava do Aralskog jezera. To je 521. godine pre n. e. Prošlo je manje od trideset godina otkako je nepoznati vazal medijskih kraljeva svojom pobunom označio pocetak sjaja Ahemenida.
Carstvo ima tri zvanična jezika (visokopersijski, elamitski i vavilonski) i jezik sporazumevanja, aramejski, kojim su se služile državne službe. Može da se pohvali trima prestonicama, a ubrzo i četvrtom: Pasargadom, gde je Kir II podigao prve ahemenidske spomenike; Suzom, u niziji koja izlazi na Persijski zaliv; Ekbatanom, u surovim planinama severa i, konačno, Persepolisom, nedaleko od današnjeg širaza, najnovijom po vremenu gradnje, najblistavijom, obogaćenom imovinom i iskustvom svih provincija Carstva.
Na narode Carstva podseća ploča o osnivanju grada. Na zlatnim i srebrnim pločama, zatvorenim u kamenim kovčežićima, može se pročitati na četiri zvanična jezika dugačak popis provincija kojima vlada Veliki kralj. Na kraju piše: "Evo što je Ormuzd dodelio, Ormuzd, najmoćniji od svih bogova".
Tu otkrivamo da je kraljevska palata istovremeno i svetilište Carstva. To nije i poslednje iznenađenje Persepolisa, podignutog u uskoj dolini, sa palatom i hramovima naslonjenim na stenovit greben koji se uzdiže iza njih. Koliko je poznato, za to nema odbrambenih ili estetskih razloga.
Ali ako je mesto imalo mana, imalo je i jedno ogromno preimućstvo: žilu žive vode, vode od životnog značaja za zelenilo koje je izuzetan luksuz u suvim zemljama Istoka. Voda je neophodno potrebna i za obrede prilikom svečanosti u hramovima. To je toliko važan element da kanalizaciona mreža nameće od početka do kraja organizaciju i raspored građevina.
Nestanak zelenih površina (voda je danas zatrpana) potpuno je izmenio izgled palate. S druge strane, ona nije sasvim sačuvana. Od gorde ahemenidske kraljevske palate danas je ostala visoka platforma od gigantskih blokova, nekoliko stubova neobične visine, vrata ukrašena krilatim bikovima i portali egipatskog tipa. Reklo bi se, celina dostojna arhitektonskog kameleona, sa uticajima iz svih oblasti prostranog Carstva. Onih oblasti koje nisu samo davale novac, već i materijal za izgradnju persijskih kraljevskih palata. Darije je ostavio zapis o svojoj palati u Suzi, koja je po mnogim stihovima slična onoj u Persepolisu:

"Sagradio sam tu palatu; materijal za nju je donošen izdaleka. Opeku su izrađivali i pekli na suncu zanatlije Vavilonije. Stabla kedra dolaze iz planine koja se zove Liban: stanovnici Asirije prebacili su ih do Vavilonije, a odatle Karci i Jonci doneli do gradilišta. Tek-drvo (zapravo, tikovina potiče iz Gandare i Karije. Iz Baktrijane i Sarda potiče zlato: a obradivano je ovde. Ovde je bio glačan divan kamen koji nazivaju lazur i korneoli; oni su poticali iz Sogdijane. Skupoceni tirkiz Korasana obrađivan je na licu mesta. Iz Egipta dolaze srebro i abonos, iz Jonije zidni ukrasi. Slonovača koja je ovde obrađivana bila je uvezena iz Etiopije, Sinda, Arakozije. Kameni stubovi su klesani na licu mesta, ali je materijal iz sela po imenu Abiradu, u zemlji Elam. Klesari su bili iz Jonije i Sarda. Zlatari su
bili Medani i Egipćani, kao i slikari freski. Vavilonci su pravili opeku."

U ovom popisu nadzornika radova na magičan način nabrojani su svi narodi koji su sacinjavali Carstvo, njihove daleke, zagonetne granice, njihovi raznoliki izvori. To je uticalo na neke istoričare umetnosti da stvore postavku, raširenu i naivnu, daje persijska umetnost zbir najsavršenijih ili najkarakterističnijih elemenata osvojenih oblasti. To je postavka knjigovođa koja ne razaznaje zaista originalan vid persijskog stvaralaštva od obrazaca i ukrasa pozajmljenih od drugih naroda: njegovo shvatanje prostora. Elementi mogu biti pozajmljeni. Ali rezultat je koliko smela toliko i organska sinteza. Ni u kom slučaju "grozna" ili "varvarska".
S druge strane, Persepoiis je krajnji proizvod brze ali svesne evolucije. Već Pasargada, koju je Kir Veliki počeo da gradi 559. godine, najavljuje svojim elementima, posebno u Apadani (prestona dvorana sa redovima stubova), rešenja koja će sazreti u Suzi i Persepolisu. Neka od njih, hodnik na stubovima sa natkrivenim šetalištem, prethode stoama, tremovima sa svodovima koji će biti ponos helenističkih trgova. Ne treba zaboraviti da tradicija ukrašavanja potiče iz palata Azerbejdžana, Armenije i Anadolije, urartske ili hetitske konstrukcije. Tradicija naroda čije su zemlje bogate drvetom, a koja je zahvaljujući Kirovim osvajanjima prodrla do iranske visoravni, ogleda se u vitkosti stubova i prilicnom razmaku između podupirača. Ti elementi su ostvarljivi ako se pribegne primeni drvenog pokrivača.
Ono što su Persijanci dodali bila je veličanstvenost. Za izgradnju platforme koja nosi građevine Persepolisa (dugačka 400, široka 250 metara) bilo je potrebno ukloniti približno 300 hiljada kubnih metara stena. Dodali su tome i strogo, jedinstveno arhitektonsko shvatanje da je prav ugao vrhovni zakon građevine. Tome je sve podređeno, na tome je sve zasnovano, od malih prostorija za stanovanje do prostranih ambijenata koji slave veličanstvenost kralja kraljeva. To je geometrijska strogost kojoj se suprotstavlja uređenje zelenih površina sa vijugavim stazama i terasama povezanim tako blagim stepeništima da više podsećaju na rampe. Njihov zadatak je bio da veselo ožive urbani pejzaž koji je stvarala kraljevska palata.
Kompleks je raskošan. Obuhvata, samo uokviru kraljevskih palata, ogromne dvorane za prijeme, kraljevske odaje, administrativne zgrade, čitav niz skladišta, spremišta, kasarni, konjušnica, jednu oružnicu i riznicu (da bi je zaštitili, uklesali su u stenu dugačke hodnike, prave podzemne "sefove". Ovome treba dodati i zbijeni red zgrada za stanovanje, ispod terase, namenjenih dvorskom plemstvu.
Pa ipak, celina deluje iznenađujuće jedinstveno. Sve dvorane, od onih skromnih, osam sa osam metara, do onih prostranijih od sedamdeset metara, zasnovane su na hipostilnom obrascu. To su, zapravo, četvorougaone prostorije čiju tavanicu nose pravilni redovi stubova. Rešenje je već bilo nagovešteno u Pasargadi, ali se ovde usvaja kao apsolutno načelo. Sve prostorije imaju kvadratnu osnovu (sa 4, 9, 16, 36, 81 ili 100 stubova) ili pravougaonu (sa 6, 10 i 20 stubova ili sa blokovima:
4 x 8,5 x 20). Ispred nekih, kao i u Pasargadi, nalaze se portici sa jednim iii dva reda podupirača, koji obrazuju pokriveni prostor. Svojom unutrašnjom i spoljašnjom stranom stvaraju srećan prelaz između dvorišta i pravih dvorana.
Remek-delo palate i ahemenidske arhitekture je neosporno velika dvorana Apadana, prestona i prijemna dvorana, srce dvora. Palata čiju je gradnju započeo Darije Veliki a završio njegov sin Kserks, sažma u svojoj celini sve persijske graditeljske sklonosti. Tu se stiže iz doline, prolazeći kroz dvoja velika vrata palate, Kserksova vrata ili nezavršena vrata na suprotnoj strani palate. Ogromna građevina se uzdiže na četvrtastom platou iznad kojeg je terasa koja nosi palatu, tako da obrazuje temenos, ograđeni sveti prostor iskopan ili, bolje, usečen u unutrašnjost kompleksa. Na istočnom i južnom procelju su prilazna stepeništa u obliku klešta, to jest sa prilazima koji se prvo sužavaju a zatim proširuju. Te veličanstvene stepenice krase bareljefi koji na jednoj strani prikazuju carsku stražu Deset hiljada "besmrtnih", pretorijance ahemenidske Persije, a na drugoj povorku onih koji plaćaju danak.
Sama palata ima oblik kvadrata čija je strana dugačka 110 metara, sa središtem ukopanim u zemlju 60 metara. Krov, viši od 20 metara, podupiralo je šest redova klesanih stubova sa neobičnim kapitelima koje obrazuju dva bika u klečećem stavu postavljena jedan nasuprot drugom. Noseća konstrukcija je bila od kedrovine. Dimenzije dvorane znatno nadmašuju sve prethodne primere. I mada su graditelji bili nadahnuti obrascima egipatskih hipostilnih dvorana, dvorana se od uzora udaljuje vitkošću stubova i razdaljinom osa; između dva stuba razmak je veći od osam metara. Odnos prečnika i visine trupa stuba je 1 prema 15 ili 1 prema 16 (treba se prisetiti da je taj odnos u dorskim hramovima 1 prema 3,5 ili 1 prema 4). To se objašnjava činjenicom da ti stubovi nisu nosili kamene blokove već lagane drvene konstrukcije od libanskog kedra. Celina deluje pomalo nepostojano i strukturno krhko. Ali na stranama Apadane, četiri "kule" kvadratne osnove, u kojima su bile prostorije za poslugu i stražu, obezbeđuju građevini neophodna pojačanja, to jest, daju joj veću stabilnost primetno ojačavajući njenu konstrukciju.
Ove velike dvorane sa stubovima otkrivaju duboku razliku između dveju velikih arhitektonskih civilizacija V veka, persijske i grčke. U grčkoj civilizaciji arhitektura je, pre svega, religijskog karaktera, a grčkoj religiji nisu potrebni veliki unutrašnji prostori. Ona se zadovoljava majušnom ćelijom i u njoj "idolom" boga okruženim stubovima. To je razlog što se hram na prostornom planu završava kao skulptorsko delo lišeno ili gotovo lišeno unutrašnjeg prostora. Međutim, unutrašnji prostorje ono što je važno za Persijance, čija je arhitektura, ovde je termin upotrebljen u pravom smislu reči, izrazito politicke prirode. Persepolis je grad namenjen jedinstvenim obredima samoveličanja Carstva, srce velike i svestrane carevine u kojoj izaslanik Ormuzda nameće narodima dvadeset i tri nacije Pax Persica, persijski konstruktivni mir i ponos što teže jednom cilju pod jednim vladarom.
Dakle, ceo grad je politicko-religiozna tvorevina stvorena da veliča moć vladara, kome je samo vrhovno božanstvo bilo vlast. Gigantski "oltar otadžbine", spomenik jedinstvu Carstva, istovremeno je pozadina i simbol obreda jedinstvenosti.
Na reljeftma Apadane medanski i persijski ratnici koračaju bok uz bok. Ujedinjenje dva naroda pod Kirom, sveto je ujedinjenje na kojem se zasniva moć Ahemenida. To je prikazano svuda u palati. Njegova snaga nameće mir i pokorava vazalne narode: povorka "besmrtnih" pruža svoju mermernu zaštitu na prizorima uspostavljanja mira i sloge, čak prijateljstva i žive saradnje. Svi narodi dolaze kralju kraljeva sa simboličnim darovima svoje zemlje. To je procesija onih koji donose darove, svečana povorka izaslanika svih potcinjenih zemalja koja se odvija u Persepolisu svakog Noruza, svake nove godine: veličanstveni vrhunac najvažnijih godišnjih praznika. Bareljefi u palati veoma potanko prikazuju svečanost, nalik na pravi program u kamenu. Tu se vide donosioci ponuda i velikaši koji stavljaju pred noge svemoćnog Ahemenida godišnji porez u naturi dalekih provincija. Sužani, Vavlionci, Lidijci, Frigijci, šiiti, stanovnici Sogdijane, Gandare, Kapadokije, Armenije, Klikeji, Joni, Egipćani, Arapi, Etiopljani, Indijci, svi stižu u Persepolis da pruže dokaz o svojoj neprolaznoj solidarnosti s Carstvom. Kraljevi sve četiri strane sveta pašće kao robovi ničice pred kraljem kraljeva.
Persijska umetnost je kosmopolitska i gorda, britka i čudesno "veristička" u beleženju tolike slave, u uzbudijivom i tačnom beleženju raskošnog dvorskog života stalnog dolaska i odlaska pokorenih naroda. Pored ljudi i njihovih prekrasnih darova - vaza i tkanina, nakita i srebrnih posuda, mešina gustog vina i umetnički obradenog oružja — ređaju se životinje iz svih krajeva: lavovi, žirafe, volovi, jahaći konji, bizoni, ovnovi, magarci... Pokrajinske nošnje, strani nakit i obuću, ova istraživačka umetnost zapažala je s "etnografskom" radoznalošću i pozornošću... A iznad svega, veličanje snage i hrabrosti vladara, koji se vidi na uglovima u podnožju palate kako napada i obara živa stvorenja sa kandžama pantera i repom škorpiona...
To je apoteoza, veličanje, opravdanje svestrane vadavine, beskrajno velikog Carstva.
Ono se srušilo, pokušavajući da pregazi nekoliko malih gradova gde su se svi međusobno poznavali, gde je pojedinac bio kralj, gde se podizao Partenon dok je Veliki kralj gradio Persepolis.
To je bilo kobno. To Carstvo čiji je cilj bio mir među narodima napalo je gradove čiji je život bio rat sa susedima. Izgubilo je. Sto pedeset godina kasnije, sledbenici onog mladog čoveka, Aleksandra Makedonskog, koji se proglasio naslednikom civilizacije ciji su ga pravi naslednici prozvali "varvarinom", zapalili su Persepoiis u znak osvete za paljenje atinskog Akropolja. Persijsko Carstvo je stvoreno za 30 godina, poraženo za četiri, nestalo zajednu noć. Na pustinjskom suncu ostali su krečnjacki ostaci onog što je nekad bila prestonica sveta: malobrojni, unakaženi, porušeni, osakaćeni. Pa ipak, beše pravi ponos.