Egipatske piramide

Herodot nam je ostavio prvi opis piramida u Gizi koje su ga oduševile. To je impozantan kompleks koji se uzdiže na zapadnoj obali Nila nedaleko od današnjeg luksuznog predgrađa Kaira. Već je u njegovo vreme bio usvojen naziv pyramis, što znaci kolac od pšenicnog brašna. Možda su baš zbog toga na mozaicima bazilike svetog Marka u Veneciji, u pričama o Josifu, ove građevine predstavljene kao biblijske "egipatske žitnice". Osim imena graditelja, grčki nam je pisac ostavio nacrt i istoriju izgradnje ova tri kolosa u Gizi. U stvari, imena su samo približno tačna, a istorija se najblaže rečeno graniči s legendom, ali slika koju nam Herodot pruža veoma je živa i upečatljiva.
Danas se monumentalno područje Gize ukazuje pogledu posetilaca u svoj svojoj veličanstvenosti kao u doba faraona V dinastije koji su tu podigli svoje poslednje mastabe, grobnice čiji je spoljni deo izgrađen u obliku ogromnog paralelopipeda s blago ukošenim stranama (otud i arapski naziv mastabe, što znaci klupa). Nekropola je izuzetno prostrana i složena: u senci velikih piramida pružaju se putevi, manje piramide, hramovi i mastabe.
Prva piramida koja je oskrnavljena i time izgubila svoju tajanstvenost za savremeni Zapad, bila je Velika piramida.
Ona, zapravo, i nije mnogo veća od druge; njeno ime u prevodu glasi "Kufu" (drugi faraon IV dinastije koji je živeo oko 2600. godine pre n. e., nama poznat pod imenom Keops), to jest, "onaj koji blista na horizontu". Jedan putnik iz Evrope posetio je njenu unutrašnjost 1565. godine. To je bio Johanes Helfrih, pedantni Nemac koji se nije prepuštao maštarijama. Izveštavajuci o svojoj poseti, prikrio je vlastito razočaranje žaleci se na zagušljiv vazduh u unutrašnjosti piramide od čega mu je pozlilo. Jasno je da je doživeo razocaranje: u svečanoj ukopnoj prostoriji smeštenoj duboko u unutrašnjosti građevine, nije bilo faraona. Sjajni sarkofag od crvenog granifa koji je bio toliko uglačan da je smeli istraživac pomislio da je izliven od metala, zjapio je prazan. Helfrih se osvetio napisavši da je "piramida podignuta da bi u njoj bio sahranjen faraon, ali pošto se ovaj udavio u Crvenom moru, ostala je prazna i napuštena". To je oskudan i netačan epitaf za velikog graditelja i njegovu sjajnu grobnicu. Ako je Velika piramida, nakon što je otvorena za posetioce, više puta posećena, druga, Kefrenova ili bolje Kaf-Ra-ova (četvrti faraon IV dinastije, Keopsov sin ili brat), i dalje je izgledala nedostupna. čak su i egiptolozi verovali da je to samo masivna konstrukcija (napisani su čitavi traktati da bi se to dokazalo). Međutim, uvek se nade neki skeptik koji je uveren, mada je za tako nešto bila potrebna hrabrost avanturiste obogaćena južnjačkom maštom, da može dokazati da su čvrsto zatvorena vrata ipak samo vrata. Belconi, strucnjak za hidrauliku, čovek neobično snažne konstitucije, lovac na starine za račun Britanskog muzeja i tragač za bogatstvima, ako ih je bilo, za svoj račun, 2. marta 1818, ne mogavši da otvori bravu, provalio je vrata, ili bolje, zid, i prodro u unutrašnjost piramide "Veliki je Kaf-Ra", ali je i tu našao potpuno opustošenu i praznu svečanu grobnu odaju. Ipak, pružio je primer drugima: engleski arheolog Ričard Hauard-Vajz, odlučio je nekoliko godina kasnije da pođe njegovim stopama i da silom ude u treću piramidu "Menkaura" (Mikerin, sin i naslednik Kefrenov) što znaci "božanski", i da istovremeno reši zagonetku sfinge za koju se verovalo da je šuplja zbog toga da bi sveštenici iz nje mogli da izriču proročanstva i potčinjavaju mase.
Ali ovaj britanski arheolog, pukovnik u vojsci Njenog Veličanstva, nije želeo da se na tome mnogo zadržava. Zato nije dovršio komplikovane matematičke proračune na osnovu kojih je Belconi otkrio hodnik, a zatim i ulaz u Kefrenovu piramidu. Raspored grobničkih prostorija nije slučajan. Uslovljen je graditeljskim mogućnostima, nagibom bridova i di-menzijama osnove.
Pukovnik Vajz, odlučivši da ne gubi vreme na sitnice i ne štedeći barut kojim je bio dobro snabdeven, minirao je piramidu i sfingu. Neuspeh prethodnog poduhvata nagnao ga je da primeni manje naučne metode i najzad, 1837. godine, Mikerinova piramida mu je otvorila svoje nevidljive dveri. Bila je manje škrta od svojih starijih sestara: u poslednjoj ukopanoj dvorani, Vajz i Pering pronašli su ljudske ostatke i jedan drveni poklopac na kojem je bio utisnut Mikerinov kraljevski grb. Ali ti predmeti potiču iz mnogo kasnijeg doba, iako jedan natpis otkriven na spoljnom zidu piramide 1968. godine, potvrđuje da je Mikerin tu sahranjen. Izgleda, dakle, da su piramidu opustošili pljačkaši grobnica koji su počeli svoju delatnost još u drevna vremena. U Saisko doba, XXVI dinastija, kosti vladara bile su ponovo sakupljene i skromno sahranjene a potom ponovo oskrnavljene, ali se ne zna kada. Jasno je da velike piramide nisu bile pogodno i zgodno mesto za miran i nesimetan poslednji počinak.
Pošto su dešifrovani hijeroglifl, potvrđeno je verovanje da se, bar što se piramida tiče, donekle možemo pouzdati u Herodota. Međutim, ostala je zagonetka sfinge. Kolos koji je još od Edipovog vremena predstavljao enigmatski simbol
i raspaljivao maštu naroda i čuvenih naučnika, ne duguje svoju slavu samo svojoj neverovatnoj veličini vec i činjenici da je iz pustinjskog peska provirivala samio glava, pružajuci mogucnost za sva moguca nagađanja. S druge strane, čak ni savremeni naučnici nisu mogli do kraja da objasne izgradnju jednog takvog kolosa.
Pažljivo proučavanje Velike piramide itekako dokazuje da je projekat bio najmanje tri puta menjan "u toku radova". Očigledno je da su te izmene još u trećem milenijumu pre naše ere raspamećivale jadne graditelje. Da bi se sprečilo pljačkanje grobnica koje je i tada bilo uobičajeno, iznad nedovršene ukopne odaje izgrađena je druga. Bile su povezane hodnikom od kog se odvajao horizontalni krak: onaj koji se danas pogrešno naziva "kraljičina odaja". Glavni kraljev graditelj odbacio je i to rešenje i produžio hodnik iznad te prostorije i napravio veličanstvenu galeriju koja vodi u prostranu "kraljevsku odaju" obloženu ružičastim asuanskim granitom. Tu je Nemac Johanes Helfrih prvi put video ogroman prazan granitni sarkofag bez poklopca u kome telo faraona Kufua verovatno nikad nije ni ležalo.
Hram smešten na istočnoj strani piramide sa prostranim dvorištem ukrašenim s 48 granitnih stubova i predvorjem s pilastrima, kao i velika rampa koja se uzdizala tridesetak metara iznad tla i blago spuštala prema Nilu i hramu u dolini, nestali su zauvek zajedno sa čudesnim i prefinjenim reljefima kojim su bili ukrašeni. Taj lep krečnjački kamen kojim su se faraoni dičili, poslužio je okolnom stanovništvu za podizanje udžerica u selu Nazlet es-Siman, koje je s punim pravom nazvano selo piramida.
Levo od onog što je predstavljalo rampu, leže u besprekornom redu tri male piramide Keopsovih žena. Ispred njih, u dva simetrična reda, podignute su velike mastabe, namenjene faraonovoj zakonitoj deci. Razasute svud uokolo, naročito brojne iza Velike piramide, nalaze se mastabe velikodostojnika iz doba IV i V dinastije kojima je "Veliki Bog", faraon, milostivo podario mesto za ukop, uz dozvolu da sebi izgrade grobnicu, poklonivši im i potreban materijal. Kamen je, naime, čitavo vreme staroga carstva (teorijski i u kasnijim epohama) bio isključivo vlasništvo suverena.
Levo od Velike piramide uzdiže se Kefrenova. Glatka i lepa obloga još se razaznaje pri vrhu nalik na planinu pokrivenu snegom. Njena unutrašnjost manje je složena i svakako manje romantična i zanimljiva od unutrašnjosti prethodne. Ali veličanstveni hram ispod piramide, potpuno izgrađen od kiklopskih krečnjackih blokova, najvećih koji su, koliko se zna, ikad upotrebljeni u starom Egiptu, i lep uzdignut put, svedoče o velicini ovog faraona kao graditelja. Stroga lepota hrama u dolini, izgrađenog od crvenog granita, predstavlja jedan od najuzbudljivijih prizora koji nam pruža Giza. Prostrane dvorane popločane alabasterom s četvrtastim pilastrima i golih zidova bez bareljefa, istovremeno su i jedinstvene i veličanstvene. Ovde je Marijet, čuveni francuski arheolog, otkrio 1860. godine čudesnu Kefrenovu statuu od tamnog diorita koja predstavlja jedno od remek-dela izloženih u Kairskom muzeju i jedno od najznačajnijih dela antičke skulpture.
Tri velike piramide i zagonetno lice sfinge dobrim delom su otkrili svoje tajne. Ono malo što je preostalo od njihovog blaga blista u vitrinama Kairskog muzeja u kojima se nalaze i izmučena i sasušena tela vladara drevnog Egipta. Gizi, bledom tragu jedne blistave prošlosti, ostaju samo velike grobnice lišene čak i svog znacaja. Ali one su bile i ostale jedno od sedam čuda antičkog sveta. Danas se druga vrsta darova prinosi Kau, večnom božanskom duhu faraona: plaća se ulaznica i daje napojnica beduinima koji vas prate tokom obilaska.