Crkva Sv.Petra u Rimu

Otkad je sveta, najveći problem za neimare nije bilo sagraditi lepu građevinu, već joj pronaći narucioca. "Narudžba" uglednog naručioca, po mogućnosti dobro plaćena, uvek je bila pokretačka snaga arhitekture. I to do te mere da je navela Frenka Lojda Rajta, velikog arhitektu našeg vremena, da na pitanje studenata šta je potrebno da bi se postalo dobar arhitekta, odgovori "Pronaći dobre mušterije".
što se mušterija tiče, majstor Donato di Paskuco di Antonio, zvani Bramante, rođen U okolini Pezara 1444. godine, koji je prešao u Rim budući da je radio za vojvode od Urbina i Milana, pronašao je jednu stvarno moćnu - papu Julija II, imenom Đulijano dela Rovere. Na papski presto je stupio 1503. godine. Bio je veliki gospodin, politikant, zakleti neprijatelj Bordija protiv kojih se borio svim sredstvima i, za razliku od mnogih drugih, iz te borbe je izašao kao pobednik. Povrh svega, kao i većina papa iz doba renesanse, patio je od "slabosti prema kamenu". Čim je dospeo na presto, poverio je Bramanteu uređenje vatikanskih palata. Međutim, pojavila se na vidiku jedna daleko privlačnija "ponuda" - potpuno obnavljanje Bazilike svetog Petra u Rimu.
Ovaj problem bio je na dnevnom redu najmanje pedeset godina. Već polovinom XV veka, u strukturi stare crkve koju je Konstantin sagradio na mestu stradanja svetog Petra, otvorile su se velike pukotine. Zapretile su da baziliku sruše na glave vernika i poglavara katoličke crkve. Situacija je bila takva daje 1452. papa Nikola V zadužio svog arhitektu od poverenja Bernarda Roselina da preuredi građevine. Poduhvat je ubrzo bio prekinut zbog papine smrti, 1455. godine, a sagrađena je samo velika pevnica uz staru apsidu. Potom je, do 1505. godine, zavladao potpuni mir.
Te godine ponovo se pristupilo ovom problemu sa željom da rešenje ovog puta bude konačno. Papa Julije je, međutim, mnogo više mislio na sopstvenu grobnicu nego na grobnicu namenjenu apostolu Petru. želeo je, razume se, da ta njegova grobnica bude u Svetom Petru, i to velika, izuzetno velika. Da bi je sagradio, iz Firence je pozvao jednog mladog Toskanca, vajara, nezgodne i teške naravi, koga mu je uz mnogo hvale preporučio njegov umetnički savetnik Đulijano da Sangalo. Bio je to Mikelanđelo Buonaroti (Michaelangelo Buanaroti). Vajar se veoma predano bacio na posao, pa je projektovao grobnicu takvih razmera da nije mogla stati u Crkvu svetog Petra, a ako bi već nekako i bila smeštena, u njoj bi loše stajala.
Mikelanđela se ovo malo ticalo - on je želeo da napravi "svoj" spomenik, pa je zbog toga otišao u Kararu gde je mesecima birao mermer. Iz razgovora u razgovor, papa je sve više bio ubeđen da stara bazilika, sklona padu i prilicno oronula, nije više podesna da primi njegovu grobnicu. Jednom rečju, bila je spremna za preuređenje. Na ovakvu odluku umnogome je uticao i Bramante koji je, prema rečima hroničara Vazarija, papu zasuo "bezbrojnirn crtežima" i tako je njegova "porudžbina" bila spremna. Julije II je izabrao njegov projekt od tri koja su bila ponuđena na konkursu za novi poduhvat. Druga dva projektanta bili su Đulijano da Sangalo i Fra Đokondo da Verona, koga su pozvali iz Pariza gde je radio, a njegov projekt su, s punim pravom, odbacili pri definitivnoj odluci.
Prvi uslov novog projekta bilo je svođenje na pravu meru, odnosno potpuno odbacivanje grobnice koju je projektovao Mikelanđelo. Papa je imao na umu jedan za njega još dostojniji spomenik. Mikelanđelo, uvređen, napušta Rim i papu, i vraća se u Firencu. Druga, mnogo teža posledica ovog projekta bila je rušenje prethodne bazilike, jedne od najstarijih i najpoštovanijih hrišćanskih ckrava, koja je podignuta izmedu 319. i 350. godine po želji cara Konstantina, na mestu na kome je svetac bio mučen, a potom i sahranjen. Ispred crkve se nalazio Paradis, prostran, četvrtasti trem sa stubovima u čijem centru je bilo kameno korito - kantaro. Pred tremom je stajala mala kapela sa stubovima koju je još pocetkom II veka sagradio papa Anaklet da bi u njoj zaštitio svečeve posmrtne ostatke. To je martyrion, odnosno crkva - grobnica za Apostola. Čitav kompleks bio je ogromnih dimenzija. Dvanaest stubova odvajalo je svaki od pet brodova crkve.
Sve ovo, barem kao jedinstvena celina, bilo je porušeno za nekoliko meseci. Poslednji deo bazilike sa tremom Paradisa, zatim kantaro i brodovi koji su dosezali gotovo do oltara, preživeli su još sto godina. Jednog dana, okačen o vrat Paskvina, stare statue na koju su Rimljani vešali svoje anonimne proteste, osvanuo je veliki natpis: "Donato Bramante - majstor rušilac".
Iako je ovaj epitet bio dobro pogođen, zamisao nove Crkve svetog Petra bila je genijalna, veličanstvena. Velika kupola koju je arhitekta zamislio inspirišući se kupolom Panteona, najvećom koja je ostala iz antičkih vremena, trebalo je da stoji u središtu četiri velika i jednaka krila koja su hramu davala osnovu grčkog krsta. Ovaj raspored je zatim u malom ponavljan četiri puta, sa svake strane glavnih krila. Četiri velika zvonika na ivicama predstavljala su završnicu građevine. Izgleda da je ova Bramanteova ideja zasnovana na jednom konceptu o kome se u Rimu mnogo govorilo: na ideji da jedna crkva sa četiri jednaka krila i kupolom predstavlja univerzum sa nebom razapetim na sve četiri strane sveta.
Možda je to i tačno, ali ono što je sam arhitekta izjavio prilikom polaganja kamena temeljca, 18. aprila 1506. godine, u isto vreme je i jedinstveno i veliko: "Podići kupolu Panteona nad Konstantinovom bazilikom".
što se tiče građevine Svetog Petra, Đulijano da Sangalo i Fra Đokondo da Verona bili su osuđeni da budu večito drugi. Bramante ih je pobedio na prvom konkursu, a ponovo su ušli u igru 1514. godine, kada su, da se poslužimo rečima hronicara: "Bramanteova starost i neke druge komplikacije učinile da se preselio na drugi svet". Tada je produžetak radova poveren njima dvojici, ali pod nadzorom Rafaela Sancija iz Urbina, izvanrednog slikara koji je u Rimu smatran najvećim živim umetnikom. Dodeljen mu je položaj "glavnog majstora gradevine" s platom od trista dukata mesečno, a njegov je bio i projekt na osnovu koga su nastavljeni radovi. Od konstrukcije koju je predvideo Bramante bila su podignuta jedino četiri stuba nosača kupole, a Rafael ih je upotrebio kao polazni element za projekat bitno različit od projekata njegovih prethodnika. Međutim, i ovaj je bio samo delimično ostvaren, jer je Rafael umro 1520. godine.
Novi arhitekta i, razume se, nov projekt. Ovoga puta autor je Baldasare Peruci, Sijenjanin, aktivan u Rimu od početka veka i već slavan kao graditelj Farnezine, jedne od najlepših prigradskih vila Rima. Ni od ovog projekta, još jednom, gotovo ništa nije ostvareno. Ovoga puta razlog nije bio nedostatak vremena, jer Peruci je punih šesnaest godina bio upravitelj papskog gradilišta (od 1520. do 1536. godine), već nedostatak novca i pažnje.
Izgradnjom Svetog Petra nije uništen samo kamen stare bazilike vec je načeto jedinstvo osnove crkve čiji je simbol trebalo da bude nova građevina. Da bi prikupio novac potreban za izgradnju crkve, papa Lav X je 1517. godine, po čitavoj Evropi organizovao "prodaju indulgencija. Iako u to vreme sasvim uobičajena praksa, ova prodaja je, međutim, bila ispunjena sa suviše pohlepe, a vernici su se razlikovali od onih u srednjem veku. Ovaj potez poslužio je kao povod i osnova pobune Martina Lutera. Deset godina kasnije luteranski najamnici imperatora Karla V, poharaće Večni grad.
Ovome se, ukoliko je ispravno male stvari prikazivati istovremeno sa velikim, može dodati i lični položaj Perucija glavnog majstora vatikanske građevine. Peruci je imao pomoćnika koga je Papa više slušao i povrh svega više plaćao. Taj pomocnik bio je Antonio da Sangalo Mlađi nećak onog istog Sangala sa kojim smo se ranije sreli. Kada se ovaj povukao, on je preuzeo njegov položaj. Antonio je kao naknadu za svoj trud godišnje primao trista dukata, a Peruci 150, pa se sve češće udaljavao iz Rima i stupao u neku vrstu štrajka kako bi mu povećali platu. Konačno mu je udovoljeno i njegova plata izjednačena je sa platom pomoćnika.
Kada je 1536. postao potpuno odgovoran za izgradnju Sangalo je pohitao da podnese nov projekat. Dok su ga mnogi hvalili, Mikelanđelo ga je oštro kritikovao. Već smo spomenuli kako je žestok bio veliki Buonaroti. Antoniov predlog definisao je kao "nemacki", "bez svetla", toliko "pun skrovišta" da pruža "mogućnost nebrojenim zlodelima poput skrivanja bandita, zavođenja monahinja i krivotvorenje novca".
Mikelanđelu je omogućeno da ispravi navedene nepravilnosti. Godine 1547. pozvan je da upravlja gradilištem. Zanimljivo je da umetnik o ovom pozivu nije želeo ni da čuje. Smatrao je, s obzirom na to da je skulptor, da arhitektura "ne predstavlja umetnost koju smatra svojom". Nije želeo da se sukobi sa "sangalskom sektom" i jedino je papa Pavle III Farneze uspeo, "uz neverovatan napor", da ga ubedi na pristanak. Kada je, najzad, postao upravitelj, Mikelanđelo je odbijao da dolazi na gradilište. Tamo je slao svoje pomoćnike, prvenstveno Pjera Luidija Gaetu: "koji me, s obzirom na to da kod mene stanuje, može svake večeri obaveštavati o onome što ce tokom dana biti učinjeno".
Ali i pored ovih dvoumljenja i poodmaklih godina, Mikelanđelo je dao crkvi smisao po kome je i danas osobena. Ponovo se vratio Bramanteovom projektu. Za Bramantea je govorio "da je postavio temeljni kamen za Svetog Petra koji nije bio zbrkan, već jasan, čist i svetao. Vratio se, dakle, kupoli koja dominira iznad četiri jednaka krila. Ipak, i tu zamisao je potpuno preinačio. Do krajnosti je pojednostavio izgled, povećao dimenzije, a čitav hram postao je platforma za gigantsku kupolu. Njen model više nije bio Panteon, već kupola koju je Bruneleski podigao nad katedralom u Firenci, a koja i danas dominira panoramom grada. Trebalo je da to bude kupola prostrana "za sve hrišćanske narode".
Podsetimo da kupolu, u čitavom svetu poznatu kao vrhunsko Mikelanđelovo ostvarenje, nije on podigao, već su to ucinili Đakomo dela Porta i Domeniko Fontana, posle majstorove smrti. Projekt je u svakom slucaju Mikelanđelov, osim što je promenjena krivina luka kupole. Bio je predviden savršen polukrug koji je, međutim, tokom izgradnje izdužen i tako je kupola još više ličila na početni model, firentinsku kupolu.
Ako je Mikelanđelo Crkvi svetog Petra dao najvredniji simbol, kupolu, Đan Lorenco Bernini je od te crkve stvorio ono što je ona danas. Rođeni Napolitanac, kome je u vreme kada su firentinski umetnici bili na većoj ceni bilo stalo da ga smatraju Firentincem, Bernini je preuzeo upravljanje vatikanskim gradilištem 1629. godine, šezdeset godina posle Mikelanđelove smrti. Bile su to godine izuzetno značajne za slavno gradilište. S podizanjem kupole, između 1588 i 1590. godine, sa tri broda i ulaznim tremom, bazilika je definitivno produžena. Ovaj poduhvat Karla Maderna okončanje 1614. godine. Bazilika je dobila oblik koji ima i danas: ulazni trem, tri broda sa kapelama, transept i apsidu jednakih dimenzija nad kojima se diže velika kupola. Stara paleohrišćanska bazilika bila je sasvim zamenjena. Njeni prednji delovi -brodovi, trem Paradiso i kantaro, odolevaju i u upotrebi su sve do danas. Maderno je autor konacne fasade bazilike: viša nego šira, ona je rađena po Mikelanđelovoj shemi spoljašnje dekoracije koju su odlikovali ogromni pilastri naslonjeni na zidove. Fasadi je bilo suđeno da njome započnu prepirke oko odnosa kupole i fasade, koje su se produžile do naših dana.
Sigurno je da se ne može tvrditi da su produžetak crkve, a kao rezultat toga i dotična fasada, ostvarenja velike umetničke vrednosti. S druge strane, iz funkcionalnih i "sentimentalnih" razloga oni su bili neophodni.
Na ovaj način izgledalo je kao da je kupola "obešena" nad fasadom koja je sakrivala niže strukture. Tu se ništa nije moglo učiniti. Počelo se, međutim, razmiššljati o uređenju priprate, prostora pred crkvom. Verovatno u to vreme problem fasade nije izgledao tako drastičan kao što izgleda savremenim kritičarima. Na dnevnom redu sada su, međutim, dva problema: kako ispuniti ovo ogromno prostranstvo najveće crkve na svetu (211 metara dužine, uključujuci i trem, i 137,5 metara širine po transeptu), i na koji način urediti pripratu. Na čistini pred crkvom Domeniko Fontana je 1586. postavio obelisk koji je trebalo da predstavlja glavnu osnovu novog trga, a Maderno je, kasnije, kraj njega postavio fontanu (sa desne strane posmatrajući fasadu) koja je predstavljala poprečnu osovinu.
U unutrašnjosti crkve Berninijeva aktivnost je bila višestruka. Ali osnovne su tri tačke: ogromni baldahin nad glavnim oltarom, katedra svetog Petra u apsidi i određivanje dimenzija skulptura i dekoracija, koje su morale da predstavljaju sredinu izmedu čovekovih dimenzija i prevelikih proporcija čitave građevine. Na taj način, ko je ulazio u baziliku nije odmah naslućivao ogromne proporcije, vec su se one otkrivale tek prilazeći nekoj skulpturi ili dekorativnom elementu.
Vrhunsko Berninijevo delo predstavlja ipak uređenje trga sa spektakularnim kolonadama i dva unutrašnja trapezoidna krila, s fontanama u središtu elipse i ugnuti popločani prostor. Poduhvat je ostvaren u slavu i na poticaj pape Aleksandra VII, između 1655. i 1667. godine.
Trebalo je da kolonada ima "trece krilo", pa bi elipsa bila kompletna. Ovo nikada nije ostvareno. Papa Inocentije XI, ustoličen 1676. godine, kome je Bernini podneo na odobrenje troškove, hladno je odgovorio da se toliki novac mogao upotrebiti na mnogo hrišćanskiji nacin. Ovo nije bilo jedino poniženje kome je Papa izložio Berninija. Veliki moralista, za njega je "Istina" koju je umetnik izvajao za grobnicu prethodnog pape Aleksandra VII, bila suviše "naga". Naredio je da se, uz "ogroman napor autora", obuče u nabore od belo obojenog metala. Polemike i komentari finansijskim nametima izmučenih stanovnika Rima, pratili su čitavo delo ovog "viteza", kako je sam želeo da ga zovu. Kada je Urban VIII Barberini istopio bronzane grede Panteona da bi podigao baldahin u Svetom Petru (a dobio je toliko bronze da je napravio i četiristo topova), jedna oštra izreka pronela Gradom: "Ono što ne učiniše barbari učiniše Barberini".
Kada su se uz to na baldahinu pojavile pčele, simbol porodice Barberini, pokosili su papu sledeći stihovi:

"Nek na spomeniku o Urbanu piše:
ugojio je pčele a odrao stado".

A povodom Barberinijevog spomenika (kao i obično, Berninijevo delo) Paskvino je sastavio sledeći epitaf:
"Svet ispuni ratom, a Rim nametom". Protesti behu žestoki, ali sve se na to završilo. Bila je to dosta niska cena za nemerljive vrednosti. Potraga za novčanim izvorima potrebnim za izgradnju bazi izazvala je, odista, bes Martina Lutera, je njen očaravajuci i predimenzioniran izgled bio jedno od najboljih oružja progande katoličke crkve. Kada papa, u najvećoj pompi, drži misu u Svetom Petru okružen kardinalima, biskupima i časnicima obučenim u purpur i zlato, noseci rulno koje je bilo staro i poštovano još kada crkva bila mlada; kada se uz pratnju horova oblaci tamjana vinu ka kupoli; kada se zna da je sve na šta pogled padne prikazano u knjigama kao remek-delo čovečanstva, bilo je teško odupreti se čari istorije i umetnosti. Jednom rečju, teško je ostati ravnodušan, a to je, ako ne glavni, ono jedan od osnovnih ciljeva ove velelepne građevine.
što se umetnosti i istorije tiče, verovatno u čitavom svetu ne postoji takva koncentracija koja bi se mogla porediti sa Svetim Petrom, dve hiljade godina netaknutom i neprekidno bogaćenom riznicom umetnosti. Pijeta, baldahin, katedra svetog Petra, samo su neka od najslavnijih umetničkih dela, a postoje još desetine drugih spomenika umetničke i istorijske vrednosti: Sveti stub, na koji se, navodno, Hrist naslonio u Solomonovom hramu u Jerusalimu (rimsko ostvarenje iz IV veka), i Crveni kamen (nekada ugraden u oltar, a danas u pod broda) na koji je, na Božić 800. godine, kleknuo prilikom krunisanja za cara Karlo Veliki Ne nedostaju ni kurioziteti, poput onoga vezanog za medaljon ispod statue svetog Petra koji je tu postavljen da bi podsetio kako je konačno, posle skoro dve hiljade godina, oboreno verovanje da nijedan papa neće dostici legendarnih dvadeset pet godina apostolskog pontifikata. Rekord su, jedan za drugim, oborili papa Pije IX i papa Lav XIII.
U periodu ovih papa Sveti Petar beleži početak za sada poslednjeg poglavlja svoje istorije, u kome je postala ogromna glava na majušnom telu - gradu Vatikanu. Nastao 1929. godine, grad Vatikan je završio pedeset i nešto godina borbe između italijanske države i crkve. O umetničkim rezultatima može se razmišljati. Da bi se proslavio ovaj dogadaj porušeni su Borgi, stogodišnje naselje koje se oslanjalo na Berninijev trg, uveličavajući scenografski efekat. Umesto njega probijena je velika ulica oivicena obeliscima.
Prava kao strela, vodi od tvrđave Santandelo do Svetog Petra. Opravdanje je traženo, pored činjenice da je "delo dostojno veličine Rima", i u mogucnosti da se "vrati prava perspektiva Mikelanđelovoj kupoli"