Stounhendz

Inigo Džons, arhitekt i scenograf na engleskom kraljevskom dvoru, naučio je u Italiji - gde je boravio od 1613. do 1614. u pratnji lorda Arundla, velikog sakupljača retkosti i umetničkih predmeta - da dvoranin nikad ne sme izgubiti prisebnost ili razočarati svog gospodara i vladara. I tako, kad ga je njegov voljeni i poštovani suveren Džems I, u poseti Viltširu i ravnici Solzberi u zapadnoj Engleskoj, iznebuha zapitao šta predstavlja čudno kamenje Stounhendža koje se tu uzdizalo i koji narod ga je podigao, on je samouvereno odgovorio: "Stounhendž je rimski hram posvećen Celusu, bogu neba, a sagrađen je u toskanskom stilu. Ovo ubeđenje je potvrdio i ujednoj knjižici posvećenoj ovoj temi koju je posle graditeljeve smrti objavio njegov zet i učenik Džon Veb. Ali, zanimljivo je i za čuđenje što su mu svi - ili gotovo svi - poverovali.
Najzad, čemu uopšte i treba verovati? Možda staroj legendi, sačuvanoj u jednom kodeksu iz Kembridža, koja je spomenik pripisivala čarobnjaku Merlinu koji je, zahvaljujući čudotvoračkim sposobnostima, kamenje doneo iz Irske? Ili narodnom predanju po kojem je tu bilo mesto kulta druida, sveštenika starih Kelta, o kojima govori Cezar u De bello gallico? Možda, čak u "igru divova", na osnovu onoga što prica Olaus Magnus koji je u Stounhendžu, kao i u sličnim spomenicima rasutim po Evropi, video ples monstruoznih stvorenja koja je bog skamenio?
Jer, spomenika poput Stounhendža ima mnogo na starom kontinentu: menhir ili visoko kamenje uspravno zabodeno u zemlju, kromlek, tačnije kameni stolovi načinjeni od horizontalnih kamenih ploča postavljenih na vertikalne ploče, ili dolmen, kamene niše napravljene od tri ili više ploča na koje naleže veliki kamen poput krova. Ali, nijedan se po svom značaju ili privlačnosti ne može porediti sa Stounhendžom. Svi su, međutim, pod velom tajne a jedino je sigurno da su stari, veoma stari. I, svakako da nisu sagrađeni zabave radi jer su od naroda koji su ih podizali zahtevali velika materijalna sredstva i veliku snagu.
Sto godina posle Iniga Džonsa, doktor Vilijam Stjukli, lekar koji se više zanimao za staro kamenje nego za bolesnike, izneo je hipotezu koja će doživeti veliki uspeh. Pustimo njega da govori. "Na bregu Hapken" - piše on - "postoji mali krug koji prethodi aleji sastavljenoj od šest ili osam kamenova, okrenutih ka istoku i ka zapadu; između Keneta i Avberija nalazi se još jedna aleja, koja vodi ka krugovima, ovog puta u pravcu sever-jug. Ako se ovi fragmenti povežu krivom linijom i ako umemo da gledamo, savršeno se razaznaje da je Hapken glava zmije; alejajoj je telo; Avberi je savijeni deo tela čiji se rep nazire nešto dalje..." Dakle, treba "umeti gledati". Na taj način će biti moguće otkriti u Stounhendžu i u njegovoj mladoj braći, veliki broj hramova posvećenih bogovima-zmijama: veliki broj "Drakoncija", da upotrebimo izraz koji je izmislio sam Stjukli.
To je, razume se, bio samo početak. S obzirom na to da nema većeg podstreka od tajne, a s druge strane, ničega tako bliskog beskraju kao što su ljudska mašta i lakovernost, Stounhendž je, malo po malo, postao prototip budističkih "stupa", spomenika tipičnih za Indiju i Daleki istok; centrala za sakupljanje sunčeve energije, prauzor umetnosti "koji je kasnije korišćen kao shema za gotičke katedrale". A onda još i astronomski računar starih Brita, vrata nekog podzemnog ili nebeskog sveta, polazna tačka za praistorijske "tra-
se" namenjene transportu energije. Dok ovo pišemo, jedan časopis objavljuje hipotezu nekog Novozelanđanina po kome je Stounhendž bio centar za izučavanje plime i oseke.
Činjenica je da je spomenik složen i da, dok stalno izaziva pitanja, pažljivo skriva odgovor na njih velom nebrojenih godina. Ali, kao prvo, kako je sačinjen?
Shematski rečeno, to je veliki kružni jarak (Ditch) prečnika oko 108 metara, sa otvorom na severo-istoku, do kojeg se dolazi širokom alejom (the Avenue) takođe oivičenom jarcima. Ova aleja, zakrivljene putanje, dospeva do reke Ejvon, udaljene nekoliko milja. Na aleji, oko 20-25 metara od ulaza, nalazi se još jedan usamljen kamen, lagano riakrivljen ka unutrašnjosti krivine i okružen sopstvenim jarkom. Nosi čudno ime Kamen pete, Heel Stone, zbog jednog udubljenja na spoljnoj strani: to bi, prema predanju, trebalo da bude trag pete nekog pobožnog sveštenika na koga se đavo bacio kainerioin. Ovaj je kamen, kao što ćemo videti, temelj gotovo svih pokušaja da se "reši" čitav kompleks. Popreko na ulazu, malo sa strane, nalazi se drugi kamen, ovog puta položen: žrtveni kamen ili Slaughter Stone. Linija koja spaja dva kamena prolazi kroz centar velikog kruga. Malo iza jarka, nalazi se krug-rupa, poznate kao Obrijeve rupe (Aubrey Ho-les), nazvane imenom trgovca starinama koji ih je otkrio 1666. Obrijeve rupe ocrtavaju na tlu savršen krug prečnika 85 metara, a na njegovoj kružnici se nalaze dva uzvišenja, jedno nasuprot drugog, koja su arheolozi označili brojevima 92 i 94, i dva kamena (brojevi 91 i 93), takode nasuprot postavljena: ova uzvišenja i kamenovi poznati su pod imenom Četiri stanice.
Dalje ka unutrašnjosti, nailazimo na dva koncentrična kruga rupa, oznacenih kao Y i Z (Y Holes i Z Holes), napunjenih, poput Obrijevih rupa, ostacima kamenog oruda, pepela, crepova. Na maloj udaljenosti od kružnice Z ka centru uzdiže se prvi veliki kompleks kamenova: Sarsenov krug (Sarsen Circle), sastavljen od niza monolita, srednje visine oko 4 metra, koji su spojeni, dva po dva, horizontalnim kamenim pločama koje čine ukupnu visinu od 4,75 metara. Ove ploče nisu samo pažljivo istesane, vec su lučno obrađene tako da se tačno nastavljaju jedna na drugu. I kao da to nije dovoljno: njihovo učvršćivanje je postignuto preciznim izvođenjem užlebljenja, dakle, izdubljivanjem u arhitravu žleba koji odgovara utoru na podupiraču, tako da se postiže precizna i pre svega trajna gradnja; arhitravi nisu pravilni već su širi u vrhu nego u osnovi tako da je postignut utisak perspektive. Prečnik ovog kruga je oko 30 metara. U njemu se nalazi još jedan krug daleko manjih kamenova, Krug plavih kamenova (Bluestone Circle), ovako nazvan zbog boje. Najzad, u središtu spomenika, dva niza kamenova ne opisuju potpun krug već samo potkovicu. Prva potkovica, od sarsen kamena (reč, kojoj se izgubilo poreklo, sad oznacava peščar iz Viltšira od kojeg je ovo kamenje) sačinjena je od pet ogromnih trilita - tačnije od dva velika kamena povezana arhitravom -visokih preko deset metara. Druga je od plavog kamenja uspravno zabodenog u tle, a jedva doseže visinu od 2,40 metara. U središtu spomenika je kamen, danas položen a nekada verovatno uspravan, visok gotovo 5 metara, široki prilično pravilnog oblika. Možda je sudbina htela da mu se nadene ime "oltarski kamen" što se ničim, što nam je u znanju, ne može opravdati.
Dakle, da sažmemo (krećući se spolja ka središtu): najpre pristupna aleja, onda jarak, Obrijeve rupe, rupe Y, rupe Z, krugovi od sarsen pa od plavih kamenova, potkovice od sarsen i od plavih kamenova, obe okrenute u pravcu pristupnog otvora. Zasebno kamenje i položaji: Kamen pete, žrtveni kamen, Četiri stanice. To je Stoun-hendž. Očaravajuci, ogroman i tajanstven skup kamenova. Pre svega tajanstven jer je teško odgovoriti na pitanja koja se spontano postavljaju: Ko ga je sagradio? Kada? Zašto? I najzad, kako?
Sve bi bilo relativno lakše kada bismo, pa makar i hipotezom, mogli da odgovorimo na prvo pitanje, tačnije, kad bismo bili u stanju da dovedemo u vezu Stounhendž s nekom poznatom civilizacijom, engleskom ili kontinentalnom, svejedno. Na žalost, to nije moguće. O druidima ne vredi ni razmišljati: ma kakvi bili oblici njihove religije i
moguća mesta kulta, oni su dospeli na britansko otočje najranije u V veku pre n. e. Nema nikakve sumnje da je Stounhendž stariji. Ne preostaje ništa drugo do da se ovaj spomenik pripiše stanovnicima ostrva iz kamenog doba, tačnije njegove poslednje faze, neolita: kako zbog toga što su oni imali običaj da podižu menhire, dolmene i kromleke, tako i stoga što su u rupama Stounhendža pronađeni predmeti iz tog doba. Ali neolit je dug period, s raznolikim kulturama, međusobno različitim i razdvojenim stotinama godina. A povrh svega, jasno je da kompleks nije mogao biti sagrađen odjednom.
Moguće je razaznati najmanje pet faza u razvoju Stounhendža: faze koje su se smenjivale bilo u relativno kratkirn intervalima, bilo u periodima dugim čitav milenijum. Prvu fazu (koju su arheolozi nazvali Stounhendž I) predstavljaju jarci i Obrijeve rupe. Dva menhira su štitila prilazni otvor, a na nekih dvadesetak metara ispred njih nalazio se drveni portal sa tri otvora. I Kamen pete pripada ovoj prvobitnoj postavci, ali je bio nešto više pomeren prema prilazu i bez jarka. Prostor je, verovatno, služio pogrebnim obredima.
Sledila je faza preuredivanja skupine (faza Stounhendž II): stvaranje pristupne aleje sa jarcima sa strane - ovom su prilikom uklonjeni menhiri na ulazu i drveni portal; Kamen pete je okružen jarkom i tako se našao u središtu pristupne aleje; drugog, koja su arheolozi označili brojevima proširen je pristupni otvor - a u središtu kružnog prostora podignuta su dva koncentrična kruga plavih kamenova, relativno približena. Prema aleji, kamenje je stvaralo neku vrstu hodnika koji je povezivao unutrašnjost krugova sa spoljašnjošcu. Ko zna zbog čega je prekinuta izgradnja ovih krugova (koji je treba1o da budu zatvoreni, za šta su pripremljena i ležišta - rupe) te je ostao otvor ka zapadu. Možda je taj prekid nastao zbog teškoća u snabdevanju kamenom (on je donošen, a to je jedna od najuzbudljivijih tajni starog spomenika, sa veoma udaljenog mesta u Velsu, dugim i neudobnim transportom morem)?
Treća faza je građena u tri razdoblja, verovatno vremenski bliska (oznacena je kao Stounhendž IIIa, IIIb, IIIc). Tada su podignuti krug od sarsen kamenova i monumentalna potkovica od istog kamenja, koji su kompleksu dali gotovo sadašnji izgled: to je Stounhendž IIIa. Potom je pokupljeno nešto od prethodnog plavog kamenja i od njega su podignuti unutrašnji krug i potkovica (kamenje je tom prilikom pažljivo obrađeno). Slično kamenje trebalo je da bude smešteno izvan Sarsen kruga -za to su verovatno i načinjene rupe Y i Z -ali ništa nije urađeno. Bio je to, dakle, intenzivan rad za koji je, prema proračunima ljubite1ja statistike, bilo potrebno oko milion i po radnih dana, a kojije ako se uzme samo snabdevanje plavim kamenom zahtevalo otvaranje rudnika na planini Presli daleko u Južnom Velsu, transport blokova u dolinu do zaliva Milford, prevoz splavom ili lađom preko nemirnog Bristolskog kanala (ili čak oplovljavanje pola Engleske), pretovarivanje na spojene čamce da bi se uzvodno plovilo rekom Ejvon sve do blizine Stounhendža, i‚ najzad, teško prebacivanje. na drvenim sankama do mesta gradnje. Transport sarsena pak bio je nešto kraći, ali isto tako težak - trideset dva kilometra brdovitog terena, od rudnika Avberi do gradilišta. Srednja težina blokova iznosila je oko pedeset tona. Sve je to urađeno iako u neposrednoj blizini postoje kamenolomi podjednakog kvaliteta. Zašto onda baš to kamenje? A još nismo uracunali strahovite napore ulagane u glačanje blokova pomoću kamenih čekića, dubljenje žlebova, uspravljanje skoro samo snagom golih ruku, a tek onda podizanje arhitrava pomoću spretnih sistema balvana raspoređenih na spratove.
Svi ovi podaci ne poklapaju se sa onim što znamo o britanskom neolitu. Zato se, radi boljeg poznavanja, vredi obratiti novoj zagonetki: kako je kompleks sagrađen? I pre svega, s kojom svrhom? Možemo li do odgovora doći na osnovu izgleda i konfiguracije spomenika? Dva veka predanog promatranja navelo je stručnjake na pomisao da postoji izvesna veza izmedu oblika Stounhendža i kretanja sunca. Još je 1771. trgovac starinama Džon Smit ustanovio da, ako stane u središte kompleksa i promatra Kamen pete, ne samo što se njegov vrh savršeno pok1appa sa horizontom, već i sunce 21. juna - na dan letnje dugodnevice izlazi tačno iznad kamena. Istini za volju, ne baš sasvim tačno iznad kamena: postoji odstupanje od nekoliko stepeni ili desetinki stepena. Bi1o je logično pomisliti da je do ovog odstupanja došlo usled vremenskog perioda koji je protekao od izgradnje spomenika do današnjeg doba, a da je Kamen pete postavljen baš na tom mestu zapravo radi pomenutog efekta. Astronom Lokjerje 1901. godine tako došao do "astronomskog" datuma nastanka Stounhendža: 1840. pre naše ere. Te godine, ne samo što se sunce 21. juna pojavilo tačno iznad Kamena pete, već se u smiraj 21. decembra, kad pada kratkodnevica - javilo tačno između dva vertikalna kamena najveće centralne skupine povezane arhitravima u središtu potkovice od sarsen kamena. Ovaj se datum savršeno poklopio sa datunom arheologa (koji su, na osnovu pripadnosti Stounhendža neolitu, pominjali 1800. godinu pre n. e.). Posle drugog svetskog rata datum je potvrđen i primenom metode s ugljenikom 14, ili radiougljenikom, dakle analizom kojom se određuje starost predmeta merenjem količine radioaktivnog ugljenika u njima. Budući da takav ugljenik nastaje samo u organskim materijama živih bića i da prestaje da se stvara čim organizam umre, kao i da je poznata brzina kojom radiougljenik nestaje iz tela, dovoljno je ispitati ostatke organskih materija (kostiju, pepela, drveća i slicnog) u nekom spomeniku da bi se utvrdilo kad je nastao. I tako je radiougljenik odredio: godina 1848. pre n. e., s mogucnom greškom od 275 godina pre ili kasnije.
Moglo se, dakle, stvarno poverovati da je Stounhendž bio hram, ili ritualni kompleks gde su vršeni obredi vezani za sunce.
Tim pre što su mnoga druga zapažanja upotpunjavala teoriju. Spajajući, na primer dva brežuljka, 92 i 94, i dva kamena, 91 i 93, ne samo što su dobijene dve linije koje su se susretale u centru spomenika pod uglom od oko 45 stepeni, već i tačka (zapravo središte spomenika) sa koje se videlo sunce kako izlazi tačno iznad kamena 93 u dane 6. maja i 8. avgusta, a iznad kamena 91 - 5. februara i 8. novembra: to su, manje-više, datumi početka četiri godišnja doba. Ovo je, razume se, izazvalo čitavu poplavu teorija, protivteorija, pretpostavki, zaključaka, proročanstava i različitih kombinacija vezanih za značenje Stounhendža.
No, ovu je poplavu u izvesnoj meri skrenulo u drugom pravcu jedno novo otkriće do kojeg je sasvim slučajno došla jedna ekipa istraživača koji su sistematski fotografisali kamenje u kompleksu: sekira i bodež uklesani u jednom sarsen kamenu u unutrašnjoj potkovici. Sekira je bila od vrste alatki upotrebljavanih u Engleskoj 1500. godine pre n. e. i tu nije bilo nikakvog dvoumljenja. Ali, bodež je mogao biti upoređen samo s bodežima iz perioda mikenske Grčke: dakle, iz istog perioda, ali na sasvim drugom kraju Evrope. I tako veliki kameni krug iz Viltšira postaje hellenisticko ostvarenje, potvrda, ako ne čega drugog a ono da je njegov graditelj rođen pod vrelim suncem juga. To je, otprilike, kao kad bi Baziliku svetog Petra pripisali nekom turisti kojije na njoj nažvrljjao svoje ime. Ali, eto opravdanja za nove teorije: tajna ostaje tajna. Ono što možemo zanemarujuci detalje reći s odredenim stepenom sigurnosti to je da su u Britaniji, u drugom milenijumu pre naše ere, narodi koje ne poznajemo, iz razloga koji su nam neznani (a koji su verovatno bili vezani za kult ili makar za promatranje sunca) tehnikom koju možemo više da cenimo nego li da objasnimo, podigli prelepu građevinu. A Stounbendž je, pre svega, arhitektonsko ostvarenje: tačnije, izražavanje, pomoću kamena, jednog ideala, jednog životnog koncepta koji nam vekovi zak1anjaju ali koji nas primorava da tragamo za njegovim značenjem. Nakon četiri hiljade godina, taj ideal nam je i dalje nepoznat, no njegov glas još doziva.