Tadz-Mahal

Poslovica veli da ljubav i planine pomera. Ali, ona veoma retko upošljava i arhitekte. Ljubavne radosti i strasti pretaču se u bajke i pesme, legende i poeme, sonete i romane, u nežne reči prošaptane ispod zvezda-saučesnica, u kletve ravnodušnim i hladnim božanstvima, u veličanje prirode, novele - ali se sve to teško pretvara u mermer i malter, skele i temelje. Nije ljubav vekovima stvarala istoriju arhitekture - bila su to vera i taština. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka: u ovom slučaju izuzetak se zove Tadž Mahal, mauzolej u Agri načinjen od belog mermera. To je samo grobnica, doduše kraljevska. Ali, i dijamant je samo kamen, ma kako blistao.
Spomenik nosi donekle izmenjeno ime one koja zauvek počiva među blistavo belim zidovima: Mumtaz-i-Mahal, izabranica, biser dvora. Ona se zapravo zvala Ardumand Banu Begum i bila je kći prvog ministra svemoćnog Velikog Mogula, cara Džahangira (što znači osvajač sveta), vladara Indije koji je tvrdio da poreklo vuče čak od velikog Tamerlana. Princeza je 1607. godine imala petnaest godina, bila je lepa, obrazovana i veoma inteligentna. Bila je i pomalo koketna, što je sasvim normalno za devojku tih godina. Čekala je svog princa na belom konju i otkrila ga je u sinu Velikog Mogula, princu Khuramu. Bio je samo godinu dana stariji od nje, snažan, lep i već slavan kako po svojim junačkim podvizima, tako i po stihovima koje je pisao, a oni su bili dostojni bilo kog priznatog pesnika. Sreli su se prilikom jedne svečanosti. Naime, to je bio jedan od rituala prilikom kojeg su dvorske dame postajale prodavačice i bespotrebne sitnice prodavale vatrenoj gospodi koja su, mada im ništa od toga nije bilo potrebno, skupo plaćala.
Za parče običnog stakla izrezanog u obliku brilijanta Ardumand je Khuramu zatražila zaista prinčevsku cenu: deset hiljada rupija. Khuram se nasmeši, istrese iz svog rukava traženih deset hiljada, pokloni se, uze svoje parče stakla i odmah otide ocu da od njega zatraži dozvolu da se oženi lepom prodavačicom bižuterije. Car Indije dade svoj pristanak, jer se i on u mladosti bio ludo zaljubio. štaviše, za cara su stvari bile još zamršenije: njegova izabranica je bila već udata i to za poglavara avganistanske manjine, ljudinu koja je golim rukama ubijala tigra, a kad ga je napalo četrdeset plaćenih ubica, iz okršaja je izašao nepovređen. Da bi ga se rešio, Džahangir je morao da najmi sto plaćenika koji napadoše protivnika dok je spavao, jer je to bio jedini način da se oženi nežnom udovicom, Nur Džahan.
Međutim, trebalo je da prođe pet godina između očeve dozvole i venčanja, a Khuram je u međuvremenu čak morao da iz diplomatskih razloga prihvati venčanje s jednom persijskom princezom. Najzad, 27. marta 1612. godine, dvoje mladih je krunisalo svoj ljubavni san. Svekar je snaji kao svadbeni dar poklonio ime koje je ušlo u istoriju: Mumtaz-i-Mahal a to je bila nečuvena čast jer su do tada samo kraljice-vladarke menjale ime.
Kraljice, a i kraljevi. Kada je Khuram, 1627. godine, izašao kao pobednik iz uobičajenih porodičnih borbi do kojih je u Indiji redovno dolazilo nakon smene vladara i seo na očev presto, promenio je ime u Abul Muzafar ia udin Mohamed sahib Kiran-Sani šah Džahan Badšah Ghazi. Za najbliže je bio jednostavno šah Džahan, "kralj sveta". što se tiče Mumtaz, ona je bila vladarka vladara sveta. šah Džahan je, kažu, živeo da bi njoj ugodio, obožavao je, obasipao blagom iz svojih riznica i cvećem iz svojih vrtova.
Mumtaz je za sedamnaest godina braka imala četrnaest porođaja. Poslednji, četrnaesti, bio je koban.
Mumtaz-i-Mahal je, dan pošto je na svet donela lepu kćer, u logoru Burhanpur, gde se zadesila prateći muža koji je u toj oblasti ratovao, preminula od groznice posle porođaja. Bilo je to 1629. godine. Svetlost Indije se ugasila.
Da budemo iskreni, radilo se o svetlosti koju su često prekrivale senke, a to su, između ostalih, iskusili i portugalski katolici koji su 1537. godine u Hugliju, blizu Kalkute osnovali svoju koloniju. Izabranica dvora koja je i svoju veru smatrala odabranom, te nije trpela hrišćanstvo navela je šaha Džahana na užasan postupak - zbrisao je Hugli s lica zemlje - ne poštedevši ni žene i decu. Oni koji su pokušali da nađu spas na brodovima - bili su podavljeni, a četiri hiljade zarobljenika je terano preko Indije, od Bengala do Agre, da bi tamo bili prodani kao roblje. Sveštenike su izgazili slonovi. I, nije uzalud na sarkofagu Mumtaz ispisano: "Sačuvaj nas, o Gospode, gneva nevernika." Ali, sve to nije bilo važno. šah Džahan je izgubio svoju radost, svoju zvezdu vodilju, dušu svog života i, očajan, plakaše u svojim odajama, odbijajući da jede i da spava, jecao je nad svojom slomljenom ljubavi i jalovom moći. Jer, kralj sveta, pored sve moći koju je posedovao, nije mogao da čak ni za minut, jedan jedini minut, produži život one koja je bila gospodarica njegovog bitisanja.
No, ako već nije mogao da zadrži pored sebe svoju neuporedivu suprugu, mogao ie barem da je učini besmrtnom. U spomen njoj, podigao je mauzolej o kojem se govori vekovima i koji, svakom ko ima srce da oseti i oči da vidi, iznova oživljava čudo ljubavi. I njenu nemilosrdnu prolaznost. Agra, na obalama široke i lenje reke Jume, bila je mesto u kojem je Mumtaz bila srećna: u toj Agri, trećoj od prestonica mogulske Indije iznikao je grob "neuporedive" - Tadž Mahal, "uspomena na Mahal".
Tako je započeta priča u priči. Jer, reč je o zdanju o kojem znamo sve, ali ne znamo ko mu je graditelj. Ili ih znamo previše. Portugalski misionar Sebastjan Manrike, koji je živeo u Bengalu između 1628. i 1642. godine, a otišao u Agru da otkupi zarobljenog sabrata, tvrdi da je tvorac bio venecijanski zlatar, izvesni Đerolamo iz Verone. On daje čak i pojedinosti: "... Car ga je pozvao i rekao mu da želi da podigne veliku i veličanstvenu grobnicu svojoj prerano preminuloj supruzi, pa je od njega zahtevao da načini potpuno pregledan projekat, da bi on, car, imao neku predstavu o svemu tome. Arhitekta iz Verone je doslovce ispunio ono što se od njega tražilo i za veoma kratko vreme iskazao svoj talenat, predavši caru, samo nekoliko dana kasnije, više maketa prelepe građevine. Caru se svidela lepota projekta, ali se u aroganciji ponosnog varvarina njegovo veličanstvo razjarilo zbog niske cene koju je arhitekta predložio, pa mu je naredio da potroši trideset miliona rupija... i da mu se slobodno javi kad bude ostao bez novca...".
To je tvrdio savremenik (gradnja Tadž Mahala je započeta 1630. godine, u njoj je učestvovalo dvadeset hiljada muškaraca i žena, a trajala je dvadeset i dve godine). Međutim, ostaje sporno zašto bi jedan katolik, ma kako talentovan bio, podizao grobnicu princezi koja je progonila hrišćane. Da i ne pominjemo da bismo rado platili onoliko koliko vredi Tadž, samo da saznamo ime arhitekte koji je uspeo da padne u nemilost naručioca zbog toga što su mu predračuni troškova bili isuviše niski! Ali, Đerolamo iz Verone nije bio jedini. Dvesta godina posle oca Manrikea, jedan drugi Evropljanin je posetio Agru: major Džems Luis šliman, i tom prilikom otkrio još jednog zapadnjaka projektanta Tadž Mahala i ne samo tog spomenika, vec i "svih arhitektonskih" ostvarenja Agre i Delhijas. Po njemu je to Francuz Osten iz Bordoa, takođe zlatar koji je, inače, jednom prilikom zapisao da se uopšte ne razume u arhitekturu... Uostalom, tada su se i u Evropi zlatari bavili arhitekturom, kao što je to bilo, na primer, prilikom projektovanja katedrale u Firenci.
Ali, ni istočnjaci nisu zaostajali u stvaranju legendi o nastanku Tadž Mahala. Indijska deca uče da je tvorac poštovanog Tadža ustad Isa, majstor Isa, Turčin lutalica, takođe neutešni udovac koji se dao u potragu za mogućnošću da napravi nešto što bi bilo dostojno uspomene na njegovu ženu. (Ali, na žalost, kao većina arhitekata, on nije imao blago iz Golkonde i morao je da se zadovolji novcem posrednika.) To bi moglo biti tačno, ili približno tačno, jer se ustad Isa zvao još ustad Kan efendija, Isa Muhamed efendija, ustad Muhamed Isa efendija, Isa Kan... A možda i nije bio poreklom baš iz Turske, nego iz Isfahana ili iz Samarkanda ili iz Kandahara... Bio je hrišćanin, ali o tome nije govorio, ili je bio Jevrejin, možda Arapin? Rus? Možda su čak bila dvojica ustada, ustad ma’mur Nadil-al-Asar i njegov brat ustad Hamid, Persijanci, što bi donekle objasnio izvesne stilove na zdanju.
Ali, bar se u jednom sve verzije slažu: kad je grobnica bila završena, šah Džahan je bio toliko zadovoljan ostvarenjem da je arhitekti odsekao glavu, njegovim pomoćnicima šake, a kaligrafe oslepeo — tako da nikada više niko od njih ne napravi slično remek-delo. Ovakva legenda se vezuje i za izgradnju hrama Angkor Vat u Kambodži (XII vek) kao i Crkve Vasilija Blaženog u Moskvi. Ipak, postoji čudna podudarnost: datum smrti Đerolama Veronskog (1640) a i starijeg od braće ustada (1649), potvrdili bi mogućnost nasilnog kraja, o kojem govori predanje.
U jednom se sve legende poklapaju: Tadž Mahal je neponovljiv. Središte kompleksa je pravi mauzolej: veliki osmougaonik od belog mermera s vertikalnim ivicama oborenih uglova i s dubokim udubljenjima prekrivenim klasičnim mogulskim lukom izmešanih pravih i krivih linija. Iznad toga, četiri ugaone kupolice uokviruju središnju čija visina dostiže šezdeset jedan metar. Jednostavne je i moćne strukture, uglačana i nežno meka - neki su je poredili s laganim šatorima nomada, sa snežnim vrhovima Himalaja, s lenjim letnjim oblacima, sa zrelim kruškama, s belim dojkama otežalim od mleka - a ipak, najsličnija je stogovima sena kojih ima mnogo u dolini Agre.
Na trideset i sedam metara ispod kupole koja je samo ukras, nalazi se još jedan polukružni krov koji natkriva veliki osmougaoni prostor u koji svetlost prodire kroz osam prolaza što vode ka udubljenim prozorima fasade. U osmougaonoj dvorani, zaštićeni pregradom od šupljikavog mermera, u svojim sarkofazima počivaju večni ljubavnici. U samom središtu se nalazi sarkofag Mumtaz-i-Mahal (on je zapravo prazan, kao i sarkofag njenog supruga, jer se pravi grobovi nalaze u podzemlju). Pored njenog sarkofaga - malo veća i malo viša - nalazi se počasna grobnica šaha Džahana i to je jedini asimetričan deo čitavog kompleksa. Sve je to bilo sasvim nepređvideno: šah je sebi bio namenio drugi veliki mauzolej, koji bi se sagradio blizu mauzoleja posvećenog njegovoj supruzi, a koji bi s Tadž Mahalom bio povezan srebrnim mostom. Na žalost, nije stigao da ga sagradi, jer je suviše vremena utrošio oko izgradnje grobnice svojoj ljubljenoj. I tako, kad je 1666. godine umro, njegov sin Aurangzeb je zaključio da je besmisleno i dalje rasipati novac kraljevstva da bi se podigao još jedan mauzolej, pa je oca (ponosnog vladara koji se osetio uvređen što je suma koju treba potrošiti na mauzoleje tako mala) sahranio pored voljene Mumtaz. Izneverio je očev testament, ali je poštovao duh istorile.
Mastionica ukrašava sarkofag supruga, a pero sarkofag supruge. Jer, predanje tvrdi da kralj ispisuje želje svoje zaljubljene duše u kraljičinom srcu...
Mauzolej se uzdiže na divovskom postolju kvadratne osnove, visokom skoro sedam metara, a na uglovima je osobeni znak Tadž Mahala: četiri vitka, zarubljeno kupasta minareta na čijim su vrhovjma kupolice koje zatvaraju mali balkon. "Najlepše kule na svetu", šapuću posetioci, a tako piše i u vodicima. "Najružnija stvar koju je ikad ljudska ruka sazidala", piše Haksli, engleski pisac koji se jedini suprotstavio hvalospevima Tadž Mahalu. Verovatno je da je on jedini Evropljanin koji pred ovim zdanjem nije doživeo čar Istoka. Osim toga je izjavio i da spomenik nije u orijentalnom duhu, da liči na kutiju
upakovanu u beli mermer... "od mermera je, a mermer je, čini mi se, u stanju da prekrije gomilu brljotina".
Uostalom, jednostavnost je bila neophodna. Služila je da istakne kaligrafske intarzije u čvrstom kamenu ili plemenitim materijalima koje prekrivaju građevinu (ili obratno: intarzije daju veću vrednost oblikovnoj koncepciji). Jasno je da je graditelj, ma ko on bio, prihvatao "čist" stil koji je tada bio najviše primenjivan u Persiji. U svakom slucaju reč je o veoma opreznom arhitekti: minareti su nalik na male tornjeve iz Pize, nagnuti su in fuori, upolje, u odnosu na osnovu, a to je mera predostrožnosti. U slučaju da se sruše, minareti bi se rasturili, ali ne bi oštetili mauzolej.
Ovaj prostrani spomenik je srce čitavog kompleksa. Ispred njega se nalazi četvorougaoni vrt koji fontana u obliku krsta deli na četiri dela, a svaki je stazama, opet u obliku krsta, podeljen na četiri manja kvadrata. Vrt vodi ka velikoj ulaznoj kapiji koja je veoma jednostavne strukture i koja se uklapa u stil osnovne građevine, barem spolja, jer se iza nje nalazi sasvim neuobičajena (i do danas nerastumačena) ograda. Zatim još jedno dvorište, pa ulazni hodnik, pa spoljašnje dvorište u kojem se nalazi osmougaona džamija i osmougaona "grobnica dvorskih dama", zapravo grobnica neznanih, pa onda prilazni trg... Sve je strogo simetrično i to u tolikoj meri da je, pošto je na jednoj strani pored mauzoleja podignuta džamija u kultne svrhe, na drugoj strani podignuta ista građevina koja ne služi ničemu sem - simetriji. Tako se, uostalom i zove: ja-wab - "odgovor".
Umalo što taj Versaj smrti, taj ljubavni izazov ljudskoj prolaznosti nije završio kao ograda nekoj bašti. Jer, tako je namislio lord Vilijam Bentik, engleski guverner koji je delao za račun mnogopoštovanih akcionara Indijske kompanije. Negde 1830. godine palo mu je na pamet da razruši "dekadentne" građevine mogulske, a da mermer pošalje u Veliku Britaniju gde bi ga neki esquire, pripadnik nižeg plemstva iz Kenta ili Devona možda upotrebio prilikom izgradnje svoje kuće. Tadž Mahal je spaslo to što u "naciji trgovaca" niko nije hteo da trguje mermerom sumnjivog porekla. Takvo doživljavanje arhitekture veoma sliči na doživljaj globtrotera koga opisuje Kipling:
" ... on je, saznavši da može da provede deset dana u Bombaju, došao na skromnu pomisao da upozna Indiju. "Ne mogu reći da sam video baš sve, ali, ipak, dobar deo." Zatim objašnjava kako mu se "mnogo svidela" Agra, "mnogo svideo" Delhi i, kao poslednje skrnavljenje, "mnogo svideo" Tadž. U svakom slučaju, delovao je kao osoba koja je sposobna da čitavog života izjavljuje kako joj se "mnogo svidelo" bilo šta."
No, možemo da se utešimo: ako je postojao Vilijam Bentik, postojao je i lord Kerzon koji se, postavši vrhovni guverner Indije, zaljubio u Tadž i potrudio da bude restaurisan tako dobro da mu je skoro povratio sjaj starih vremena.
A kao protivteža pomenutom globtroteru kome se dopada baš sve (a koji je, verovatno, davni predak turista koji danas dolaze u Agru samo da bi svojim fotoaparatima "uhvatili" Tadž) postoji umetnik, engleski pisac i grafičar Edvard Lir, koji je predložio da se svi građani sveta podele na dve kategorije: na one koji su videli Tadž Mahal i one koji ga nisu videli. A tako verovatno misle svi koji su ga posetili i koji su, kako je govorio Le Korbizje, "imali oči koje umeju da vide".