Evo jednog iskustva sa jednim od pripremaca.
Zeleo bih da podelim svoje iskustvo sa pripremama i prijemnim za arhitektonski fakultet u beogradu.
Verovatno znate kakva je fama stvorena oko prijemnog ispita, zato je skoro nemoguce naci nekog kandidata koji nije isao na \"pripreme\". Ja sam sa pripremama poceo na cetvrtoj godini srednje skole, a prethodno izvrsio obimno istrazivanje koja je od, da ih nazovemo - skola, najbolja, odnosno gde je bila najbolja prolaznost. Na samom fakultetu su preporucili gospodina Tedija Brkica koji je prosle godine upisao najveci procenat svojih djaka. Te pripreme kostaju 600evra za 9 meseci, racunam, to nije nikako mala para i nadam se da je cena opravdana kvalitetom, posto je navala velika, oko 600 ljudi godisnje se kandiduje za oko 250 mesta, zakljucujem da je ovo ipak isplativo.
Pripreme pocinju u oktobru, u jednom veoma, veoma malom dvosobnom stanu, gde je u sobu jedva 15m2 stalo nas 50, prvi cas protice u dubokom filozofiranju o smislu zivota, i o sustini arhitekture, otprilike za svih 9 meseci priprema to je jedan jedini cas kad smo tamo proveli puna 4 sata koliko je cas i bio predvidjen da traje. Podelili smo se u tri grupe, gde je u pocetku bilo po 20ak ljudi, i imali casove subotom i nedeljom po 4 sata. Svako je bio duzan da obezbedi svoju tablu za crtanje, svoj hamer i svoje olovke.
Vec na drugom casu mi je bilo malo cudno sto smo sedeli pola sata ne radeci nista, cekajuci da gospodin Brkic zavrsi razgovor telefonom, skuva sebi kafu ili ode na rucak, posto sam znao da vremena za rad ima malo, sobzirom da smo vecinom bili maturanti, i pored skolskih obaveza, nije bas bilo puno vremena za vezbanje. Moram da priznam da mi je i malo delovalo neprofesionalno sto sam bio primoran da u maloj, vec zagusljivoj prostoriji, udisem dim cigara gospodina Brkica, pre svega mislim da je to nekulturno, a inace sam strastveni nepusac i imam problema sa sinusima. Nisam ja dosao i zamolio za uslugu, nego sam veoma skupo istu platio da bi me neko trovao. Sta mi je mozda delovalo jos neprofesionalnije, i sta me je izricito nerviralo je bila ne tako retka prilika kada bi me gospodin Brkic u sred predavanja poslao u obliznju prodavnicu u kupovinu cigara i koka kole. Propustajuci neko vazno uvodno predavanje u vezi nacrtne ili perspektive ne znam sta me je vise nerviralo, da li silazenje sa sedmog sprata ili cinjenica da propustam predavanje da bi kupio cigare koje ce mi veoma smetati u narednih par sati.
Pored nekih uvodnih zadataka i problema nacrtne geometrije, uvoda u \"arhitektonsko\" slobodorucno crtanje, vodili smo dubokoumne diskusije o temama poput novog svetskog poretka, smisla zivota a ponajvise... fudbalu. Mislim da nikada necu zaboraviti cas, vikend pred ponedeljak i veoma bitan pismeni iz matematike, kad sam u 4 po podne izasao iz kuce, od 5-8 slusao price o fudbalu, utakmicama i kako sve te utakmice mogu da se prenesu na stvaran zivot a ponajvise na nas prijemni ispit. Ja nisam neki ljubitelj fudbala, ali mislim i da sam najstrastveniji navijac, osecao bih se kao da sam protracio dan s'obzirom da me je cekala veoma vazna obaveza. Da, pretpostavljate, i ovo me je prilicno zbunilo, mozda to i prilici jednom zbunjenom 18ogodisnjaku, ali ipak, delovalo mi je veoma neozbiljno.
Nismo sklopili ni mesec dana priprema a vec smo poceli da gubimo casove, zanimljivo je bilo sto je cesto samo moja, vecerna grupa pustana ranije kuci, i to uvek kad je na televiziji bila neka fudbalska utakmica. Jos tad sam poceo da se brinem. Za nacrtnu imam dara, a i perspektivu sam odavno savladao radeci kompjutersku grafiku, u sustini ja sam i dosao samo zbog crtanja. Misleci da se crtanje usavrsava samo upornim vezbanjem, osecao sam stvarno da gubim vreme. Doduse tesile su me price gospodina Brkica da je od oktobra do jula besmisleno puno vremena i da nema potrebe za zurbom, ni jedan put nije propustio priliku da isprica kako se on za prijemni spremao 10 dana, kako je tih 10 dana platio koliko su i cele 9-o mesecne pripreme iznosile, i kako i on moze da spremi svakog za 10 dana i da bi bez obzira to kostalo isto koliko i cele pripreme. Priznajem da me je to malo utesilo, i poprilicno sam se opustio, jer mi je prioritet bila skola, jer ako nju ne zavrsim nema nista od fakulteta. Jedino sta mi je i dalje smetalo je, sto opet nismo crtali u njegovom prostoru pred njim gde je mogao da nas kontrolise, nego smo sve crteze crtali kod kuce, za domaci, a donosili na komentare.
Vreme je odmicalo, prijemni se priblizavao, neki polaznici su odustali, ali prijavilo se mnogo novih, nakon par nedelja guranja u sobici, postalo je ocigledno da ne moze da se radi ako jedni drugima sedimo u krilu, a pogotovo ne mozemo model da crtamo jer jednostavno nema gde da se postavi, gospodin Brkic je preuzeo mere, i obezbedio pravi radi prostor na pristojnoj lokaciji blizu centra grada. Opet smo izgubili jedan vikend dok taj prostor nije bio rasciscen i upotrebljiv, odnosno uslovno upotrebljiv jer to je bio neki demolirani stan pun prasine i suta. Ubrzo (posle mesec dana) i taj stan je renoviran, zidovi su bili izmalterisani i okreceni, postavljena svetla i reflektori, po prvi put od oktobra (tad je bio vec februar) mogao sam da vidim sta pisem ili crtam ispred sebe a da me posle celo vece ne boli glava. Prvi problem koji se pojavio je bio manjak tabla za crtanje. Svako je imao svoju, potpisanu, a sada nekim cudom fale table i nema na cemu da se crta. Ali i ta dilema je veoma brzo razresena, shvatio sam gde su nestale table, i shvatio sam od cega je novi pod napravljen i zasto itison nije beo od krecenja. U februaru nam je postavljen i prvi model - kompozicija, do tad to malo sto smo crtali, sve smo izmisljali i crtali iz glave. Drugi problem je bio sto su ti reflektori crkli, pa ne pamtim ni da je nedelju dana proslo, i opet smo se vratili crtanju u mraku, doduse, jeste da posle toga boli glava ali bar crtezi ne izgledaju tako strasno koliko bi inace izgledali.
Posto se skoro celo moje odeljenje iz srednje spremalo za arhitekturu, imao sam drugove i drugarice kod vecine \"profesora\" koji drze pripreme, svi bez izuzetka su poceli sa crtanjem modela jos u oktobru, opet sam poceo da se nerviram, ali sta znam, ako gospodin Brkic ima najbolju prolaznost, verovatno je i njegov metod spremanja najbolji.
Do juna, kada su pripreme pocele da se odrzavaju svaki dan, i kada smo svi zavrsili sa skolom i imali vremena da se skoncentrisemo samo na prijemni, crtali smo samo jednom po modelu, crtali smo aulu arhitektonskog fakulteta na osnovu skice njene osnove i imali matematiku nekoliko casova, znaci samo matematika kod drugog pofesora.
U junu, da budem iskren, uslovi su bili i vise nego katastrofalni. Vec prvog juna nam je dat raspored 10 dana kada nemamo pripreme, ali izgleda da je samo meni smetalo sto \"...120 evra je zadnji mesec tada imamo svaki dan...\" ustvari znacilo da nemamo svaki dan. Tabli nije bilo dovoljno, prostorija je bila prenatrpana tada vise nego ikad, dva puta smo crtali model, i oba puta ja nisam mogao da ga vidim jer sam morao da sedim u kuhinji jer jednostavno nije bilo mesta u prostoriji sa kompozicijom. Vec se uveliko znalo da se prijemni polaze u Pionirskom gradu, i dok su ostale skole imale redovne termine mi smo otisli samo dva puta, a najvise sam se u taj odlazak i uzdao, a i prvi rad koji smo videli izlozen na pripremama je bio crtez iz tog prostora, sa jednog takvog casa. Nama je gospodin Brkic u Pionirskom gradu prvog dana rekao \"analizirajte prostor\" otisao u kafic i dosao nakon 3 sata cudeci se kako nista nismo nacrtali, a drugog dana je rekao \"nacrtajte prostor\" opet nestao i posle cetri sata se pojavio sav uspanicen, digao tenziju saopstavajuci nam da je ovo poslednji put pred prijemni da smo dosli ovde, da moramo ovih 10 minuta da iskoristimo, i protrcao kroz salu jedva bacivsi pogled na neke crteze. Ostale skole su na tim redovnim terminima imale i kompoziciju postavljenu, i po mom misljenju imali su mnogo bolji uslov za crtanje nego mi.
Meni tek tad pukao film i kasno sam poceo da razmisljam. Mnoge stvari u celoj ovoj prici mi nisu bile jasne, jednostavno nisam mogao da shvatim kako najbolji uspeh moze da se postigne sa ovako neodgovornim pristupom. I pre par nedelja sam poceo da razmisljam i da sabiram neke brojke. Prvo Gospodin Brkic nije nijednom spremao sam pre ove godine, i prosle godine kad je navodno imao najbolju prolaznost, on je pripreme drzao sa jos jednom osobom, kako mu je poslo za rukom da dobije takvu reklamu ni sad mi nije jasno. Sto se mene tice, mozda je bas ta druga osoba bila zaduzena za tako dobar prosek, uostalom, to cemo videti ove godine, jer kod te osobe na pripremama, se intezivno radilo jos od oktobra. Setio sam se da je pre mesec dana gospodin Brkic meni otvoreno rekao nakon sto je video neke moje radove ne vezane za pripreme, kako je on prakticno digao ruke od mene, otpisavsi me da li kao lenjivca ili jednostavno nesposobnog za rezultate, doduse, nije mi nesto preterano puno paznje posvetio, nego je samo rekao \"pocni da radis bolje\". Kakav je to nacin sa \"otpisivanjem\" i separatisanjem kada smo svi platili istu cenu. Sabrao sam sve casove koje smo gubili, ispostavice se da smo imali 2/3 predvidjenih casova, pored tabli koje smo mi kupili, koje su neophodne za rad, i koje su bile unistene, nije bilo vise ni hamera koje smo redovno donosili nego smo poslednjih casova crtali na izguzvanim i izgazenim poledjinama tudjih radova. Dok su ostali crtali kompozicije u stvarnom prostoru, mi smo stajali u krug oko G. Brkica koji je pregledao domace radove, dajuci uputstva poput \"linije ti nevaljaju nacrtaj ih bolje, prostor ti nevalja nacrtaj ga bolje, grafika ti ne valja nacrtaj je bolje, planovi mogu da prodju ali nacrtaj ih bolje\", taj sistem je predstavljao potpuno gubljenje vremena jer je to pregledanje trajalo i po sat vremena a ja nisam imao ama bas nikakve koristi od gledanja gde su pogresili ljudi ciji se stil crtanja u potpunosti razlikuje od mog.
Nervoza i tenzija koja je nastala poslednje nedelje, uzela je svoj \"danak\", jer je gospodin Brkic, shvativsi da je ove godine napravio veliku gresku, da uopste nije spremio ljude kako treba, da nece imati cime da opravda to sto drzi najvisu cenu priprema, bio strasno nervozan. Pred sam kraj, 3 dana pred prijemni, trazeci papir sa najmanje otisaka blatnjavih patika i cipela, izgleda da sam prekinuo neko objasnjavanje ili nesto, g. Brkic mi je rekao da ga do kraja ne pitam nista u vezi crteza, sto je prakticno znacilo da nema potrebe vise da dolazim. Nakon objasnjenja, ostala je da se crta kompozicija, ali posto nisam imao ni tablu, ni mesta, ni svetla ni papira, otisao sam kuci i nisam dosao jos ta dva dana. Kulminacija dogadjaja je g. Brkiceva izjava zadnjeg dana pred mojim drustvom, posle kraceg ogovaranja koja je glasila \"Otici cu u crkvu da upalim svecu da on padne na prijemnom\".
Jedna zanimljiva stvar koju sam primetio, skoro svaki cas je bilo reci o nama, kao nezrelim 18o godisnjacima, koji pojma nemaju o zivotu, koji su izgubljeni, i da je g. Brkic tu da nas prosvetli i izvede na pravi put, otud valjda i toliko filozofiranja. Ali pak, kad god bi nam nesto bilo sumnjivo posle gubljenja casova, ili dangubljenja, odjednom smo postajali zreli ljudi, \"hej imate 18 godina\", odrasli ljudi kojima ne trebaju roditelji, mozete misliti koliko bi nas bilo sramota ili koliko bi nas \"pojeo blam\" da je neki tata ili neka mama dosla da vidi o cemu se tu ustvari radi, uostalom, malo je osamnaestogodisnjaka, zrelih ljudi, koji mogu da zarade svojih 600evra i da plate pripreme...
<br><br>Post edited by: sima kosmos, at: 2006/09/15 19:52 